Otadžbina

612

позоригини ПРЕГЛЕД

своме изгледу и понашању били најљубазнији , одмах би нам ова неприродност јасно пред очи изашла. Исто би то било и кад би размислили о ономе честоме мрштењу лица, наглим покретима, стискању зуба, песница, и т. д. Ако пажл>ивије посмотримо улоге комичара, увидећемо такође неприродност. Оваки од нас, који се често сусрстао са људима смешним по самој њихној природи и посматрао их, сетиће се, да се они нису морали пред нама увијати, правећи смешне покрете телом или лицем већ на против, да је покрет, што их чини смешнима, у опште тренутан, а да се права комичност види из њихова природна делања и њихова говора. Прсмл овоме, наравно да су излишне хаљине, које су смешне по самоме своме кроју. Има много таквих појава на позорници, с којима се не мозкемо сусрести на улици или у опште у друштву. Но све то, ма да је неприродно, ипак слабо упада у очи публици, па се на то навикну и образовани људи. Ово долази отуда, што се обично већ из детињства посећује позориште, па се човек навикне на неприродност тако, да му она постане преком потребом. Ми држимо, да би један наш паланчанин, који би први пут дошао у позориште, могао пре опазити разне неприродне покрете, говоре и т д., него ли многи, што се рачунају у људе од укуса. Узмимо само како је на позорници неприродна гаетња једне особе, докле друга говори, у место да се обрати пажња на њен говор. Ово, међу тим, бива често без икаквога повода. Или онај обичај, да док један глумац иде на лево, други мора ићи на десно, опет често без икаква узрока. Све се то извињава тиме, што веле, да је тако потребно за око публике, јер је \ боље, но кад би они, као што је природно, говорили и ходили! Тиме се хоће да извини и оно напрезање гласа у улогама. Обичан тон говора свуда је у оиште избачен. Па још и то. Многи глумци не живе улогом, коју играју. Чисто би ради, да им игра код публике одмах задобије одобравања, да изазову на пр. смех или пљескање. Ово нарочито чине, ако их је публика на то иавикла, те с тога се сваки час на њу окрећу, погледају је, а тиме еФекат драмски јако штете, себе у развићу своме спречавају, и себи цену побијају код оно мало свесне публике. Не идсмо, да поричемо могућност великих уметника у данашње време. Њих има, само су зачети застарелом струјом уметничком. Најновији критичари траже од глумаца у многоме оно што и од самих драмских песника. Песник не сме уобразиљом стварати своје јуиаке нити их измишљати, већ их црта такве какви су, заједно с њихним махнама и врлинама, — а глумчево је, да исто тако тражи прилике, те да проучава, у колико је то више могуће, оне карак-