Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

43

— Опрости. Ти знаш да ја жене делим на две врсте . . . или још 6ол>е: има жена и има. . . Никаква жена која би пала, не може за мене важити као дивна и узвишена жена, такве су ми жене одвратне исто као и ова набељена Францускиња. — А она жена из јеванђеља ? — Остави се тога. Да је Хрисгос могао знати да ће се његове речи тако зло тумачити, никад их неби ни изговорио. Само се те речи и знају из целог јеванђеља. У осталом , ја и не говорим оно што мислим, но оно што осећам. Мени су таке жтае одвратне, и ја их се бојим као год што се ти бојиш паукова А ти извесно ниси проучавао паукове, и не знаш њихову природу исто је тако и са мном. — Лако ти је тако говорити; ти си као год и онај јунак у Дикенсковом роману, што сва потежа питања одбацује левом руком преко десног рамена. Али порицање Факта, није одговор. Него ми кажи шта да радим ? Жена већ стари, а ја сам у пуној снази. .Ја осећам да не волем жену, али да је ипак јако уважавам. И наједанпут од некуд искрсне љубав , и. ја пропадох , ето пропадох рече с очајањем Стеиан Аркадијевић. Љовин се насмеши. — Јест, нропадох! — продужи Облонски — И сад шта да радим ? — Немој красти колача. Отепан Аркадијевић насмеје се. — 0 моралисто! Али молим те разуми добро: ту су две жене. Једна се држи свога права, и то је право љубав, коју јој не можеш дати; а друга ти се предаје с пожртвовањем, и ништа не тражи. Шта сад ту да радиш? То је ужасна ствар. — Право да ти кажем, ја ту не налазим ништа страшнос. Ево зашто. Но моме мишљењу љубав . . . обе љубави, о којима Платон говори, служе људима као пробни камен. Једни знају само за једну, а други за другу. За оне што знају само за неплатонску љубав, нема ту никаквих ужаса ни страхота. »Веома вам захваљујем на задовољству, слуга понизан" и свршен посао. А у платонској љубави опет нема ништа страшно, јер је ту опет све јасно и чисто, јер . . . У то се Љовин сети својих грехова и своје унутрашње борбе, и наједанпут рече: — У осталом може бити да ти имаш право. Врло је могућно... Ја, управо, и незнам. — Ето видиш, рече Степан Аркадијевић — ти еи човек сасвим на свом месту. То је твоја врлина али и твоја махна. Ти си сам човек одређенога карактера, па би хтео да се сав свет састоји из одређених појава — а то не може бити. Теби је мрзак овај наш