Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

»Ах, Константине Димитрићу! Зар се опет враћамо нашој сметености?« рече она пруживши му своју малену жуту руку; »да ли нас је сметсност поправила или још горе покварила? додаде осмехујући се на Кити. »Јако ми ласка, што тако добро памтите моје речи,« одговори Љовин, који јс дотле имао времена да се прибере, па поче опет збијатп стару шалу и пецкати грофицу. »Свакако, моје речи још утичу на вас. " »О, разуме се, ја их све бележим! Јеси ли се опет тоциљала Кити?« За тим настави с њом разговор. Љовин хтеде да устане и да оде. Ма да је то озога тренутка могло бити непристојно, волио је и учинити ту непристојност него да остане, те да целог вечера гледа како се Кити мучи, кад год би случајнона њ'погледала иликадбињеговпоглед хтелада пзбегне. Он хтеде да устане, али га ослови кнегиња, која је приметила да се је ућутао. „Колико ће те се бавити у Москви? Сигурно имате посла у земству, на не можете даље остати ?« »Не, кнегињо, ја немам више посла земством; дошао сам амо само на неколико дана.« „Има нешто код њега (с , мишљаше гроФица Нордстонова, посматрајући оштро његов озбиљан израз лица , »данае се не упушта у своја обична резоновања«, али ћу га ипак навести на то. 0собито волим да га пред Кити сматрам за најбољега, то баш и хоћу. — »Константине Димитрићу, ослови га молим, објасните ми ово: ви знате то тачно; у нас, на нашем добру у калушкој губернији, сви сељани, и људи и жене , пропише све што имађаху, и ништа нам више не плаћају, — откуд то? Та бар ви увек хвалите сел.аке . . . • У том тренутку ступи у собу једна госпођа. Љовин устаде. »Извините ме гроФице,« рече »немогу вам ништа о томе рећи. а Кад се је осврнуо, примети иза ушавгпе госпође једног официра. »Јамачне ће то бити Вроњски," помисли он, а да би се уверио, баци поглед на Кити. Она је већ смотрила Вроњског и окрете се Љовину, њен пламени пеглед и нехотице се сусрете са жалостивим погледом Љовиновим. Љовин познаде да она љуби тог човека, и то тако сигурно, као да му је то сама казала. Али какав ли је то човек? Ваљало или не, морао је остати; хтео је да дозна, какве је нарави човек, кога она љуби. Има људи који кад угледају сретног супарника, одмах су готови да на њему ништа добро не примете и да на њему виде еамо његове хрђаве особине; на против има их и таквих, који су својим супарницама више наклоњени и желе да иа њима проуче оне особине којима су их ови победили. Они траже, болним срцем, на њему