Otadžbina

добро као да је свршена и да ће се, по доласку матере му, потпуно свршити. Чувши то, кнез се зајапури и поче избацивати сасвим непристојне примедбе. „Шта сте учини.ш? Прво сте намамили једног просиоца те је цела Москва са разлогом само о томе говорила ! Ако хоћете да скупљате друштво, можете звати свакога, само немојте просиоце. Што се мене тиче, зовите све ове хртове, постарајте им се за пајаце и оставите их да се играју, али немојте, као данас, скупљати око себе по пеколико просилаца. Мени је то непријатно, сасвим напријатно! Ви сте успели ! Ви сте заврнули мозак девојци ! Тај Љовин је хиљаду лута бољи! Ови петроградски шмокљани, као да су на машину прављени, сви су на један калуп, а нису ништа друго до трице и кучина ! Ма он био принц од чнсте крви, он мојој кћери не треба!« »Знам ја« прекиде га кнегиња, »кадбибило на твоју, наша се кћи никад не би ни удала ; за то ће боље бити да одпутујемо на своја добра.« »То ће и бити много боље!" „Али чекај! Ако се ја руководим њеномжељом?! Он је обичан млад човек, заљубио се у њу, а као што ми изгледа и она у њега....» „Јест, тако вам изгледа! А ако се она у њега доиста заљубила? а он на женидбу мисли тако мало, као и ја.... ?® Ох, шта сам морао стрпељиво гледати ! Ах, спирнтизам! Ах, Ница ! Ах, на игранци ! Отари се кнез при свакој речи клањаше, уображавајући да жени представља. Па кад Катинки спремимо готову несрећу, кад уврти нешто себи у главу....« »Како то мислиш ? Како можеш веровати.... ? »Ја не верујем, већ знам то! За То су нам очи, а не жене. Ја видим човека који има поштене намере, а то је Љовин ; а видим и једну препелицу, као што је тај чанколиз, који само хоће да сезабавља!» »Ти увек нешто уображаваш!« „Помишљаћеш и ти на то, али доцније, као и са Дашенком." »Па добро, добро! Не говоримо више о томе! а прекиде га кнегиња, сетивши се Долине несреће. ,,Врло лепо, а сад лаку ноћ! с( Пошто су се прекрстили и пољубили растадоше се муж и жена држећи да је свако при своме остало. Кнегиња је у напред држала, да је ове вечери решена судбина Китина и да се у намере Вроњског не може сумњати. Али речи њеног мужа нешто су је збуниле. Враћајући се у своју собу, понови у души, као Кити, неколико пута: »Господи помилуј ! Господи помилуј ! Господи помилуј! с< (Наставиће се)