Otadžbina

54

ана карењина

»Кнеже, маните нам Константина Димитрића; ра.ди би смо да покушамо један експерименат, к рече му гроФица Нордстонова. »Какав експерименат ? Кретајући се сто ? Извипите ме госпође и господо, ја држим да је занимљивије играти прстена!" рече стари кнез погледајући Вроњског и приметивши његову ^забуну. »Играти прстена има бар смисла. ..« Вроњски мирно и зачуђено посматраше кчеза, по том се окрете, сасвим неприметно осмехујући се, грофици Нордстоновој, заподевши са њом разговор о великој игранци, која ће се даватп идуће недеље. »Надам се да ћете и ви доћи,« реће окренув се Кити. — Чим кнез остави Љовина, овај се неприметно уклони; последњи утисак, који је собом понео, бејаше сретно и насмејано лице Китино, која је баш одговорала Вроњском на питање о игранци. По свршетку соаре-а причала је Кити матери свој разговор с Љовином; у пркос сажаљењу према њему ипак се је радовала његовом изјаснењу. Ни мало није сумњала да је правилно поступила, па ипак није дуго могла у постељи заспати. Није се могла огрести једног утиска: Љовиновог изгледа, са набраннм веђама испод којих погледаху суморно и жалостиво лепе очи, за време док је с оцем стајао и разговарао а при том мотрио на њу и Вроњског. Било јој је тако тешко, да јој сузе потекоше. Но одмах за тим помишљаше на онога коме се је прсдала. Живо престављаше себи сталан, мужанствени изглед Вроњскога, његову племениту мирноћу и у свему очигледну доброћудност. Она помишљаше на љубав према њему, те јој опет беше топло око срца ; блаженим осмехом завали се у узглавља. „Тешко ми је, врло тешко! Али шта да се ради ? рече сама себи, но неки унутарњи глас говораше јој друкчије. Није била сама са собом на чисто, да ли да се покаје, да му мало наде пружи или да га са свим напусти. „Господи помилуј! Господи помилу.ј! к мољаше се пре но што је заспала. У исто време случила се у кнежевом малом кабинету једна од оних сцена, које се често понављаху између Китиних родитеља , а због своје љубмице. »Шта?« подвикну кнез, машући рукама и увијајући се јаче у спаваћу бунду. »Шта? То ли је оно, за што немају никаква поноса и достојанства! Што их постиђаватс својим будаластим и недостојним подвођењем.« »За име Бога, па шта сам учинила?« рече му кнегиња плачући. Она бејаше сретна и задовољна дошла кнезу, после разговора с ћерком; па како није вољна била да му прича о Љовиновој изјави, она му стављаше на знање, да ствар са Вроњским стоји тако