Otadžbina

СЛНВНИЦА

39

лпбу Ераљу на рапорт, јер ту беху искупљенп готово сви випш официри дунавскога штаба и дивизије и командант коњичке - бригаде. Чим Краљ уђе у колибу, они се расуше у разне мале групе разговарајући се врло тихо. На свима лицима која беху близу светлости што је из колибе излазила, могла се видети озбиљност ситуације. Само се један глас јасно чуо, тако, да смо сви што се ту десисмо могли разумети шта он говори. — Али то вам кажем, никад више у пешадију! Аја! Не остављам ја мој славни род оружја. Код артиљерије има командант све у својој руци, има официра на сваки вод, пма нижих чинова сијасет, сваки редов зна своје место нити сме и помислити да га остави, а код пешадије ? Да те Бог сачува ! Волим ја, бити командир батерије, него командант од неколико пешачкпх пукова! Познавши глас ја приђох тој групи. — Ти си Коко ?" — Ја сам. — Шта би ? -— Шта ће да буде с пешадијом без официра и без нижих чинова? Чим погине или буде рањен онај један официр иа чету, то одмах прсне. А Бугари као да имају нарочпто одређене стрелце за гађање наших официра. — Каква је дисциплина паљбе ? — Никаква. Сваки пуца како хоће, скоро нико не гађа, нити поправља нишан према приближавању неиријатеља. Па кад пуцњава у ветар узме хук, ти свирај у трубу колико хоћеш „прекини паљбу", нико те не слуша , муниција се расипа немилице. За мене, као артиљеристу, овај данашњи неред у пешадији био је прави пакао! — А гле — рекох ја, познавши у мраку др-а Жујовића — од куда ви колега? —