Otadžbina

38

СЛИВНИЦА

— Та да ми је само видети телеграфске мотке! рече иеко, уздахнувши дубоко. — Е, носле би било ласно — рече другн — јер где су телеграфске мотке, ту је и друм софијски ! — Односно драгомански! — поправља га онај. Мени је сада било све једно. Истина бејах мртав уморан, гладан и жедан, али сад ме не беше брига, само кад смо нашли Краља. Чудновато, најсилније што сам осећао јашеКи за Краљем по оној помрчпни, то беше жеђ. Али није ни чудо, целога дана само смо пушили и цвркутали коњака или рума из наших чутурица, док најзад не беху све са свим иразне. Мени се беше језик припео за непце. Али нисам ја за бадава читао Робинзона Крусе. Одмах сам нашао начин да утолим жеђ. На „соноширму" моје капе беше се већ следила прилична гомилица снега Слађега сладоледа нисам јео целога живота, него што беше то грумење слеђенога снега на капи. Још сам се ја бавио с тим пријатним проналаском, док тек неко викну: — Ево, црне се пред нама Три Уши ! — Бог и душа јесге! Сад добро избуљите очи. Ко пре угледа телеграфске днреке, нека се јави за муштулук! Не потраја дуго п жељно тражени телеграф помоли се из мрака. Још само преко једног јендека. Ево нас на друму. Хвала Богу. Позади позиције светлуцају кроз помрчину само неколпке логорске ватре. Поред самога друма беше некаква црна колиба. Кроз отворена врата куља светлост и обасјава гомилу офнцира пред колибом. Краљ стаде и сјаха. Сви поскакагае с коња. Краљ уђе у колибу отпоздрављајући ћутке официре, који му одмах направише игаалир салутујући. Један по један од команданата позивап је у ко-