Otadžbina

554

СЛИВНИЦА

Прочитах. То беше објава којом се његов син, кадет и писар при штабу, упућује у Београд иа лечење. Он беше још на путу за ГГирот нагњечио палац од руке, иа се дало на зло, и ја сам га доиста лечио. — Па оно... због такве болести... — Ннам, алн шта Ке он овде ? Нпсу ни имали друга посла него су довукли децу из школе... Ја потписах. У очима пуковника као да затрепери суза. Он рече : — Доста је ако мо.ј старији син у дунавској дивизији... а и ја... Нека бар овај остане мајци... •Ја се сад тек сетих у каквој је бризи сиромах. Његов Борнвој беше ађутант у оној дивнзији, о којој најцрње гласове добивасмо. Ја му пружих руку: — Ти остајеш ? —- рекох полазећи. — II да не морам, осгао бих док впдим шта је с оним дететом.,. Док сам ја изашао на улицу, наша кола беху већ ту. Наш носнлни и Францбехусе већ тако извештили у спреми за напрасне поласке, да нису ни чекалн заповест. Ја и ЈГаза седосмо у кола. Како имађасмо још једно место у колима,то га понудпсмо. У мал' се не завадише један лекар и један профееор велике школе око тога. места. Како ја рекох да је менп са свим све једно, ко хоће да седне, то уђе професор под арњеве, а лекар оде да тражи друга кола. У 10 сах. пре по дне стигли смо у Белу Паланку. Уђоше ли дотле Бугари у Пирот ? Јок. Они нису Ј0П1 ни мислили на то. Па што смо онда мн отишли чак у Белу ? Хајде да видимо шта се догађало данас на ратишту, јер бојишта данас и није нигде било.