Otadžbina

Р У Ч Н И Р А д

Веома ми је мидо, синовче, што ми је иснало за руком, да те иридобијем за ову важну сгвар; али ми је жао, што ми није могуће, да тп у свему испуним жељу. Ја бих ти могао послати повише немачких књига са еликама, у којима се описују разне врсте ручнога рада у школи, али би се ти њима веома мало користио. Пре све:а ти не вдадаш немачким језиком; а друго, ти не да знаш, снновче, и сам, да се ни остала учитељска вештина описатн, већ се мора на делу учнти. Са ручним радом је још теже. Он се не може баш никако описаги. Као год што се ие дају наинсати у књигу нпр. столарски и ковачки занат, или вештина свирања и вликања, исто се тако не да ни школски ручни рад спутати у речи, слова и слике, Књпга има и за речене радње и вештине, ал оне су све само помоћна срества за оне, који су већ дотичан носао изучили самим радом. Рад се учи једино радом. Но при свем том, синовче, ја ћу ти дати нека улуства, шта ц како треба да радиш, те да твоју децу колико толико однегујеш У -1У Х У рилливосги и заузим.швости, и да од твојих ученика начиниш не само научену, но и окретну и у.нетну децу. Али ти само стављам у дужност, да твоје искуство у томе саопштши и осталим твојим друговима, било нисмима било штампом. За ову ствар треба сви српски учитељи да се заинтересују, и сви да се користе искуством свију. Ево ти тих упустава. Пре свега, снновче, треба да се постараш, да оми.гиш децн рад и тачност у оиште, да их оиријатељиш с радоч а рсдом, тачношћу и заузимљивон[ћу. Уз то ће ги јопг доћи нега самосталиости и довитљивости. Треба да се потрудиш, да заинтересујеш децу за све, што је важно, п за све, што је аажње достојич Ти не можеш да појмиш, снновче, колика се множина важних ствари свакога дана догађа пспред напгих очију, ко.шко важних мисли дође до наших ушију; а ми не умемо ни да пх видимо, ни да нх чујемо. Или ако их и приметимо, ми не умемо да се њима користимо. А то нас одводи у равподушност и пемар, који ће нам, у друштву са неумењем — п гриб ископати ! До непојамних је се размера развита у нас равнодушно г и немар. С нама је некако срасла она кобна навика, да се у стварнма од оаштег значаја управљамо само по наредбама власти, да чекамо да нам се све заповеди, и да нас натерају наредбом на све. (Јво