Otadžbina

620

Р У Ч II И Г А Д

важи ;м опште ствари; ал штетан утицај овога преносп се бесиесно и на долаће н на приватне ствари, те смо п ту незаузимљпви и немарнн, и ту некако све да нам је, да нас неко натера, да нас намора.... Нигде оагитег интереса за оаште стварп, ако се не виде у томе п непосредне личне користи. Свакп се повукао само у себе, а „свет га се не тиче", као да је могуће живетп без света, без оаштества. Појам о оашти.н интересима је у нас спао на невероватпо низак ступањ; а то водп нравце ка коначној пропасти. II то ћемо и дочекати, ако се не обрати веће пажње на негу веће заузимљивости и за своје личне п за опште ствари. Наш свет пропада због рђавих сеоских путова ; а нико и не помишља да би их треба.то оправљати. Сваки поточак чинп сваке године по неколико хиљада динара штете; а никоме нп на крај памети, да би поток требало управитп п оградити. Деца се илп гуше у диму и нечистоћп у ишоли, или се мрзну од зпме, или страће време нп у чему, без школских потреба и учила ; а нпко ни прстом да мрдне за све то без наредбе. Шуме све мање сваким даном — нико ништа за то. Земља све поснија — опет ништа. Ђубре нас код куће затрпава, извуцимо га на њиву! — Не може се, да се све стигне. Болести нас нодавише. — Шта ће се, бог их је послао. Сиротпње све више — све једно. Поштења све мање ништа не чини. Туђе се шарене рите све више шире по народу — н ако. Туђинштина узима све више маха — па тешто? Море поплавиће нас! — Ба, неће. Деца су нам еве распуштенија. — Па шта ћемо нм ? Немамо удружења. — Па и шта ће нам ? Немамо фабрика. — Па шта знамо ? Не напредује нам ни земљорадња ни сточарство. — Па то и сами видимо. Море, пропашћемо. — Па нећу за то битп крив ја Вала ни ја.... Ни ја вала.... Божа судба.. .. Ето, од нрилпке тако изгледа слнка нашег иемара и наше равнодушности. Можда су то природне п неизбежне последпце нашег дуговечног робовања, а можда још ире и чега другога. Како је да је, ал зло је ту, п треба га лечити. И ми га морамо лечпти. То захтева од нас будуИност. Синовче! Ако нико други неће или не уме, ви учитељи морате ово поправљатп. А ви н иоиови можете то чинитп боље но и ко другп. Ви учитељи треба у дсце да негујете заузимљивост н вредноћт, па ће то утнцати и на родитеље. Свештеници треба то да негују код родитеља, па ће онн утицати н на децу. Нпје доста од учнтеља, да сачо научи децу чптању, ппсању и рачунању, псто-