Otadžbina

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛеД

665

Књижевничка је карактеристика њихова, да пишу о свему и свачему и да својим списима свакад надевају крунна имена, а своје мисли ките двоструким суперлативпма. Њима није доста, што се најзамашније питање, које расправљају, зове животно питање; они су кадри да живот начине „животнији" па и „најживотнији", као што су кадри појам најтоплијега — огањ да начине огњевитији, па и „најогњевитији" или колоса (појам највећега) да аванзују за колосалнија, па и „најколосалнија." У стилу своме ови су писци недостижни, јер <зу заступници — најразумљивијих реченица ; купају се у лепоти облика својих, и ако се ко нађе да оспори ту лепоту, они му веле да „петља, гњави и мучи" и најзад да „пуца кремењачом у ветар." Њихово је књижевно обележје још и то, што свакад пишу за „народ", а у својим списима брижљиво обилазе његове мане и пороке, јер мисле да је „непоштено" говорити јавно о рђавим особинама његовим, све да ове и засецају у „најживотнија" питања, што претресају. А да би им излагање било разумљиво народу, радо муже страним речма, да „маскирају" и ескамотирају наше, које су — рустикално снажне. Овакви мајстори мислп и стила могли бп још, ако им провпђење подари живота, створити у књижевности српској — нај■златније доба ! Старешннство, тај стуб друштвенога реда и рода овима је писцима шупља фраза, без које се може бити у кући, у општини и у држави. Аукторитет научара перхоресцирају, јер мпсле , да се и без проналазака многих научнпх истпна може доћи до официјалног аукторитета. Старачки реализам у односпма његовим на млађега идеалпзам, а посредно на друштвени живот и делање, за њнх је — немарљива количина. Њима само вреди мод&рни реализам у науци, па ако се проналасци *ове пе слажу с њиховим политичким п друштвенпм назорима, они ће их довитп према њима, п у друштву ће све бити у реду... Продуктивност је ових писаца фабулозна. Из њихова пера излију се за једну кратку годину радови, који бп зарад своје разноврсности могли занимати неколико писаца за неколико година, али дужина је времена релативна, то иајбоље сведоче наслови, што ови писци придевају својим делима, по којима би спрема могла грајати пола века. Истина, историје нема у тој спреми, али ми већ знамо, да је пзлишна великим писцима, који јо сами пишу својим делима. Њиховом иисалачком савршенству смета само ово двоје: што не могу ништа да науче, јер одвећ гласно нсповедају