Otadžbina

ПОЗОГИШНП ПГЕГЛЕД

да јој и ко капу кроји. Она улази у иозориште већ ваеиитана, еа кристалисаним појмовима и оеећајпма; па према томе и тражи онакву душевиу храну, која само њезиним осећајима годи и која им> на Тај начин , већега нолета даје. Реаултат свега тога састоји се у то.ме , да позориште са.чо за себе, не васиитава никако. Но ако ми ову истину признамо у свима њезиним нијансама г не обазирући се п на остале околности, онда би палп у шкодљиву једностраносг, не исцрпавши цело питање до дна. Истина је да иозориште не васнитава; али кад доведемо позориште у везу са осталим домаћим и друштвеним установама, онда добијемо другн резултат: да нозориште, као израз укупног виспитања, које већ постоји, може у нечем да утиче на усавршавање или руинисање нарави људских. Оно нпр. може, код оног дела публике, која имаде развијенију клицу за племенитијим побудама исту, у неколико, да подржава и негује. И ако, дакле, не васпитава непосредна, оно може иосредно до подржава. Кад погледамо на олимппјаде, које имађаху више утицаја на развитак јелинске младежи. него сва философија онога доба, онда морамо признати истину, коју мадо час исказасмо. Наше народне песме и гусле подржаваху вековима дух и крепост у потлаченоме народу; оне беху распаљена буктиња у петовековној тами робовоња. Али не заборавимо да ни Олимпијаде ни песме народне не би вршиле никакав утицај на народно васпитање, да домаће и друштвено васпитање не беше у томе правцу развијено. Оне бејаху само видљиви израз онога што постоји; и тај видљиви израз, који је створен у онако васнитаваним народима, одуживао се подржавајући код оба народа онај дух и крепосг, који већ по себи они пмађаху. Докле год су установе домаће и друштвене једнога народа на здравоме и исгннитоме темељу, са кога се тежа за развитком најплеменитијих црта и осећаја у наравима људским, догле су и они видљиви изражаји у људским, било умним било физичким, гворевинама увек на путу. којн народ води правилном развитку; олабави ли онај темељ, онда и наравн и творевнне узимљу другн облик, руинишући све оно, услед чега су и саме руннпсане. За доба распадања римске империје, не беше Римљанина који би, са слашћу, уживао у каквим Олимиијским играма. Оне би се, онда, сматрале као варварска установа, која не доликоваше разнеженим нервима рпмске младежи. Последица тако изопаченога васпитања нашла је оличенога израза у Баханалијама, и жртвама богињи Афродити, што силно утицаше на рушење и онако већ срушеног духа и нарави л,удске.