Otadžbina

668

1103 РИПЈНИ ИРЕГЛЕД

воту, кад нисмо способни ничим озбиљним бавити се и кад нам је време тако дуго, да га ничим другим прекратити не можемо ? Ово занимљиво питање изношено је, до данас, на стотину начина и сваки је одговорио на њ' онако какојесам осећао. — Безбрижни ■бон-виван улази у храм талије чисто забаве ради. Његов темпераменат, коме је девиза: „ само весело /" не трпи никакве озбиљније студије , а најмање сухопарни морал , који би какав педантни педагог у овоме храму потражио. — Апатични богаташ. чији су се нерви већ преситили и отупели у претераним уживањима, који је педесето-годишњу своту свога живота у напред аконтирао и у тридесетој години несавесно угрошио , улази у храм божанствене талије ногу пред ногу, зевајућп и чудећи се, како је све то глупо и досадно на овом свету удешено ; дочим други део публике, са највећим нестрпљењем, очекује светове иза позоришне завесе ; а за што? Да ли да се у њима чему научи или забави? Ко то зна! Нарави људске тако су заплетене и загонетне да ми сумњамо, хоће ли од хиљаде један својевољпо дозволити да се чему било васпита. Жзлази , дакле, да иозориште, хгело не жтело , има у себи онолико цељи , колико год има стеаеница уазнил- нарави у иублици, која на овом месту душевне хране тражи. Но ако је тако онда бп се лако дало извести, да позориште не васпитава иублику, него публика позориште. Па да видите, ни ово мишљење није баш на одмет. Ако се мало обазремо по самој установи и публици, ова ће нам истина у многим тачкама бити нотврђена. Видећемо да је позорпште васпитавано често од саме публике, па се, по томе, и кретало тамо. куда је то иублика желела. За благословеног доба ћуркова н фистаиа дилетантска позоришта могла су само тако опстатн, ако су се одазивала на укус публике, приказујући: „смерт царја Уроша" или „несчаснаја љубов чрез едну ципелу" н „Следствија злодјејствија." И док се ћуркови и фистани на овај начин одушевљаваху, дотле образованији део иублике у фатер мердерима, поручепим пз. „Српске Атине" п божанетвеним рајфовима превртаху очима од силне нежности ако се из Српске Талије чуо по који звук: ,.Док сердце на сердце Опет не куцне ! ; ' * На зар ова публика из доба Светићевог и Давидовићевог није и данас у суштини она иста? Они исти покретачи и данас постоје и ако су, но форми можда, модификованијп. Та публпка није вољна