Otadžbina

XXIV

стиде (грб, ковање новца, војевање за свој рачун. и решавање о рату и миру®), то је очевидно, да је и ова обвеза у давању војника и војевању зависила не само од нојединих властелина, него и од прилика у држави, па и од самога владаоца. У време Душана, нема сумње, да је ова обвеза вршена тачно, али после њега настала је самовоља и распуштеност, па је и ова обвеза војевања вршена ироизвољно. Само тако може се разумети оно прекљињање кнез Лазарево, кад свој народ дозива у бој на Косово овако: ), Ко је Србии и српскога рода. „11 од срнске крви и ко.вена, »А. не дошо па бој на Косово. »Не имао од срда порода, „Ни мушкога ни ()евојачкога. »Од руке му ппшта не родпло. »Рујно впно, ни шеница беда, »Рђом кап о док му је кољена ! У место заповести дакле, шаље се молба и клетва! Ово је довољна карактеристика дисциплине и организације која је постоала у тадањој српској војсци! Сталне војске није било, сем што су неки српски владаоци (Милутин, Дечански и Душан) имали личну гарду састављену од странаца (Турака, Немаца и Француза), али која обично није прелазила број 800., Они су били коњаници и то тешки оклопници. Кад се, према овоме, уиореди турска и српска војска ондашњег времена, лако је увидети, на чпјој је страни превага била; а кад се томе дода још и унутрашње стање тадање српске и турске државе, онда се може потпуно разумети све што је из њиховога судара произашло. У том дакле стању, политичком и војном, наилази султан Мураг на границе Лазареве државе, и почну се сукобљавати. Кнез Лазарева Србија допираше у то време на истоку "до Старе планине и Триуши, а на југу до Црне (Карадага) и Шаре планине. Турци су поглавито надирали са истока и југа и први сукоби догодише се у долини Топлице. Турске колоне крстарећи у свима правцима и освајајући, прешле су биле и границе нове 3 , Гк. срп. у. др, IX, 84 11 98.