Otadžbina

наслеђе у питању о кривпчној одговорности

617

онда ћемо свн постати и бољи. а кад бољи. онда и срећнији : јер тек онда може овладати светом еванђелска љубав. као услов среће, кад буде овладало свето начело : аиит сшс|ие, сваком своје ! ј!0ВАН јзОРЂЕВИЋ.

ШЛЕХЕ 7 ПИТАЊУ 0 КРИВИЧНОЈГ 0ДГ0Ј60РН0СТИ * Природа. нам свакнм даном н на сваком кораку даје очиглодних и непобитних доказа, да је наслеђе како у биљном тако у животињском, како у всгетативном тако у интелекгуалном погледу нравило. Не само што ноједпна биљка илн животиња производи саи# младице своје врсте, већ тп^ потомцп, те младице носе на себи све Трагове, све црте, па често и најмање снтнице својих предака. При том је особито важно п занимљиво, да наследност није. само веза између непосредних роднтеља и деце, већ да се она може појавити и као спона између најстаријнх, скоро псзапамћсних предака и данашњега покољења. Највећи представници природних наука Дарвин и Хекел стоје задивљени н збуњенп пред Фактом наслеђивања. „Зачућени и као окамењеии морамо да стојнмо нред бескрајном и несхватљивом Финоћом органске материје, вели Хеке.1: каменити се морамо, кад видимо, да она проста мајчнна јајна ће.шца и опа невидљива семка очева, преносе све родптељске особине на децу тако тачно п верно, да њпне најфиније телесне и душевне особине изиђу на впдик код њихове деце. к 1 Наслеђивање физпчкпх особина, за што у поменутој Вихнеровој књижици има доволлго доказа, пе може бити предметом нашег излагања. Ово би нас одвело од главног предмета, а уз то је опо тако очигледно, да бн његово доказивање значило просто губљење односно страћење времепа. Нас се нарочито тичу душевне човекове особине, особито њихова наравствена страна. * Чини 4-ту главу II. дела а Кривичне одговорности у светлости данашње\ науке", која је већ дата у штампу. Како је ово случајан извадак, то писац моли, да се нарочито књижевност разгледа у самој књизи, која ће у скоро изаћи, јер су овде често навођена само имена пислца, како би се понављање избегло и простор уштедео. 1 Навод у Бихнера Ј. Урођеност или моћ насле1)а (превео Ј. Миодраговић Београд 1884. стр. 1*2.