Otadžbina

(Н6 4 ЈЕДАН 110ГЛЕД НА ИСТОРИЈУ СВЕТА На ово питање генпје човечностп са стидом на лицу оборио би главу и дубоко би уздануо. Овај стид и овај уздисај сведочио би, да нросвета и човечност нису једно исто, да је род људски у првој одмакао јако у наггред, а у другој да стоји скоро још онде, где је и предисторијски човек стајао. Напредак нросвете п човечности могао би се поредити са двема казаљкама на часовнику, од којих би једна показивала секунде, а друга — године. Али бисмо се огрешили о истину, кад не бисмо признали, да човечност ма и споро, али ипак продире у нашем друштву. Добротворне задруге и добротворнп заводи множе се свакнм даном, и многа се сиротињска суза утире. многи се телесни п душевни болови ублажују, Али ту љубав и негу указују поједини појединима, човек човеку. А како стоје народи према народнма ? На ово нека одговорп Француз Бењо : «Пстина је, — вели — да међу народима разлог и иравда јесу само речи. јавно право само играчка ! Грозна је пстина, да народи остају увек међу собом у оном природном стању. у ком је груба сила врховнп закон.« Па да ли ћемо због тога очајавати ? Пе, и опет не ! То што се данас збива у питању народносном, то се збивало пре неколико столећа с питањем религјрозним, Па као што је ово последње много нзгубило од своје оштрине, те данас нема ни инквизиције, ни ломача за спаљивање јеретика ; тако ће и народносно питање да се полако развија најпре у царству ндеја, а кад тамо сазре и добије свој опреде.вени облик, онда ће у згодном тренутку идеја да иостане делом, н што пре тога беше сан, утопија, то ће да пређе у јаву, реалност. Зар нису још пре тридесет годпна апостоле јединства Пталије озбиљни и мудри државници звали сањалицама, утопистама ? II онда, кад међу народима не буду једнн победиоци, а други побеђени ; једни господари, а други њихове слуге и робови : већ свн буду слободни п једнаки