Otadžbina

634

КЊАЗ милош

Али како му драго. Постајао атавизам у овом облику и размеру у ком га и како га ови научари замишљају и представљају, или не, једно треба имати на уму: Човек није уеамљени атом, изгубљеп у природи; он је прстен у иредугом ланцу, који се зове човечанство, а чврсто прикован за свог суседа сваки од ових ланаца сноси терет целог ланца, који и њега у исто време држи. Један је рођен са злим намерама, други с врлинама; узрок томе не лежи у њима самим, већ у дугом низу покољења, из кога су нроизашли. „Наше врлине као и наши пороци, вели лепо један Француски пиеац 1 ), потичу из много дубљих извора. но што их наше око може промерити. К;ш што биљке цриу своје сокове из свог корења, које их оиет са својестране црпе из земље, тако су и наши карактери дело покољења. која су гамнретходила". То је непобитна истина, коју су инстинктивно готово сви на^ родИ примили, и која се у свим верама находи у одећи »праота-* чаственог греха«. ДР. ЈА. Ј 3 . Ресниђ.

НА ГР0Б7 БОЈВОДЕ ДОЈЧИНА 7 С0Ј17Н7 ]. По светим пољима отаџбине моје Многе свете хумке растурене стоје, Где витези врли у данима славе Ноложише главе. 2. Од капија тврдих Виндобоне града, До обала цветних где пролеће влада, Гроб до гроба лежи н сведочн јавно Да гинусмо елавно., 3. Па и овај спомен, где замшдљен стојим, Јесте нелп! сведок о вптешкој сили... Међе царства свога гробннцама својим Ми смо бележили. '.) Рипћ-Вгеп1апо Л,а аа11оп е1 1оГ8. Раг18 1876 сгр. 21,