Otadžbina

СРБИЈА ПА БЕРЛИНСКОМ КОНГРЕСУ

58?

интересе >шрода српског (с1и реир1е Зегђе) код конгреса што се сада састао у Берлину, и који је снабдевен са потребним пуномоћством за тај циљ, има част поднети ово што следује, на благонаклону оцену те високе скупштине. Србија, пошто је на ново задобила гесопсрпв) своје политичко биће, имала је неодољиву потребу да буде заштићена и на миру да би могла постићи онај ступањ благостања и културе, за којим тако жарко жуди. На несрећу ове њепе аспирације удариле су на несавладљиге тешкоће. Постављена у положај несноеан. који је претио да постане сталан, Србнја је била више принуђена да прими рат. пего што је желела да га водн. Потнисани моли да му се дозволи да у кратко објасни како је до тога дошло. Историја српскога народа за последњпх пет векова није ништа друго до низ крвавих бораба нротиву Турака. Иза јуначког отпора најезди морадоше српски суверени 1315 пристати да постану васали портини, али под извесним -условима. Од тога доба државе српске, у нрвом значењу те речи, беше нестало, она се прет-' вори у неколико автономнпх провпнција турских, које беху без икакве међусобпе везе, и које су свака за се зависнле од Султана. Међу тим борба се иаставила, и као што примећује славни псторпк Хамер, у својој историји Отоманскога цорства, српска држава, и ако сведена на васалство, одупирала се Турцима још читав један век. За то време два српска владаоца нотинуше на бојнбм пољу за слободу своје отаџбине. Нема никакве сумње да је овај отпор страшној експанзивности отоманске силе, учинио велику услугу сигурности и цивилизацији Европе, јер тек пошто нестаде српских владалаца, могли су Турци да пређу Дунав и да нродру на запад. Док су други народи Балканског нолуострва ћутећке сносили јарам, Срби су, како хришћани тако и потурице, одушевљени истим духом незавпсности, и свешћу да су