Otadžbina

588

СРБИЈА ПА БЕРЛИНОКОМ КОНГРЕСУ

они једини условно подлегли јачој сили — били јединп који никада не престајаху протестовати нротиву насиља Отоманског. Овај петвековни нротест који се јављао у непрекидном низу пародних устанака, у исељавању масама (емиграцијама), у суделовању при свима ратовима Аустрије и Угарске противу Турске — тај дуги протест у свима облицима саставља непрекидност (сопМпиИе народног српског права на самосталаи политички живот. Уз ове ошпте старинске основе нрибавл^ене су п друге из новијега доба. Има једно педесет година како је висока порта признала политичу егзиотенцију књажевине и већ су се Срби на сопственом жалосном искуству могли уверити, да се са њима још поступа као са њиховом старом државом, када она беше постала васал. Вило би врло дуго набрајати све што би Србија имала да изнесе противу високе порте од заклЈучења уговора у Букурешту 1812 до потписа београдске конвенције у очи онога дана, када су Турци 1862 бомбардали срнску престоницу, и од њега до данашњих дана. Међу тим то набрајање није потребно, јер службени свет зпа довољно све то. Оно што је ископало провалију изме!)у Књчжевине и Царства, то је отоманска владавина у оближњим провиицијама. Књажевска влада у своме мемоару, поднесеном цариградској конФеренцији 24 Децембра Ј 876 већ је објаснила утисак те владавине на Србију. Тамо је речено (( сваки устанак у суседним провинцијама утиче на Србију и доводи у опасност јавни мир и поредак у њој. Ова ће опасност дотле лебдити над њом, мир и поредак у њој дотле се неће моћи стално утврдити, докле год у суседним провинцијама буду трајали узроци за периодичке устанке. Чак изгледа да Србији већа опасност претп од ових спољних узрока, него од оних у којима би Србија имала легитимног основа да се сама жали противу високс Порте."