Otadžbina
ВАЖНООТ ЖЕНА У НАШОЈ НАРОДНОЈ ПРИВРЕДИ
617
т;у девојку упоредили с оним што је најлепше, најнежније, најдрагоценије и најузвишеније. Али девојка, и ако је за нас идејал женскиња, за привредни живот народ она је нешто са свим друго, Она је у том погледу сировина (материјал) за жену. Но и ако, као привредњак, сматрам девојку као материјал за жену, огтет је очигледно да је између ове сировине и сировине других производа, несравњива разлика. Девојкаје члан човечанскога друштва и као такав има она сва она права која има човек. Шта више та су права сведена у многе шире границе, него што су права женина. Девојка је, по умесном народњем веровању слободнија, самосталнија па с тога и јача него жена »Девовање је царовање". Мало је жена, које не би, бар једном у животу, пожелеле да се врате у девојаштво. Оа тог положаја, после искуства учињеног у браку, жена би можда била снажнија него муж. Што је жена још и сад слабија страна у браку и у животу, узрок је што не улази довољно спремна у породични живот. И ако та околност може да годи нама, мужевима, она је штетна по више народне интересе. Највећу пак штету трпи отуда сама жена, њен позив и њена судбина ; а кроза све то и привредна снага народња. Васпитање, које добијају наше ћери, није саобразно потребама, које ће оне морати да намирују у брачном животу. Нас, родитеље девојачке, често занесе више осећање, па нас одведе с правога пута у васпитању наших ћерака. Некакав неоправдани стид креће нас, да од ћерке девојке скривамо многе теретне стране у брачном животу, а истичемо пред њу само оне ружичасте. Са тог разлога улази нам често жеиско дете у нов брачни живот неспремно за-њ. Ако се намери на мужа, који је одрастао у доброј породици, или који је искуством ван куће накнадио оскудицу домаћег (газдинског) васпитања, онда још може наша ћи да се научп од мужа своме задатку, који је ступивши у брак, на се примила. Па и у том најбољем случају по девојку, она се осећа понижена и кињена. Кињи је што мора да гледа, како њен муж, поред своје улоге, мора да игра и један део њеног задатка у заједничком живовању. Мислим да нећу погрешити ако сем родитеља чиним одговорном за будућност и срећу наше женске деце и јавну наставу, која се пружа нашој женској деци у јавним школама. Признајем са захвалношћу, да је сада учињено много више за васпитну и наставну страну наших ћерака ; али ми се чини да није још у том погледу довољно урађено. Наша| женска чељад добија у нашим школама више наставе за општу образованост, него за домаћи жи-