Otadžbina

ПАЈИ ВУЈИ

621

— Ах ! Ах ! рече весело добричина , заспало ми јагњешце ! Красан тренутак ! Дечко. комо је сада коса седа. неће га никад заборавити ! Мати га узе на руке и он осети оштру браду свога оца и свеже усне својих сестара , како се сггуштају редом не његово чело ; . за тпм у неком иријатном заносу спусти своју молу главу на матернпо раме п чу нејасно.сладак глас — ох! тако сладак и тако умиљат — који му прошапта крај ушију: «Време је да се паји буји !» II Двадесет година доцније он је био песник, али му пссме не беху издате, проучавао је стихове, и извезао се у поље са својом драгом малом Маријом, модискињбм, која је личила на плаву Мадону Кореџијеву. Кад су дошли, сишли с кола н оставили свој лаки пртљаг у гостионичку собу, обоје су се много смејали газдиној дипломи, окруженој оружјем, кити поморанџиног цвећа под једним глобом, постељи која је изгледала као каква лађа, н тапету, на коме се у бесконачност понављао набоб. како седи на слону и пуши па чибук. Али кад су отворили прозор што гледа у поље и видели пред собом пут кроз шуму. пут влажан п зелен, који се губио нод кестеновима Парижани ускликнуше од радости и у своме одушевл^ењу пољубише се у уста пред нриродом. Два дана — два врло тонла јунска дана, са атмоСФером за купање, коју је овлажила кратка а плаховита киша, живели су онн ту, тумарали по шуми од јутра до мрака и пре него што ће лећи, остављали су прозоре полуотворене, да их зебе пробуде. И они беху тако срећни, тако срећни, да су заборавили сву своју прошлост и да им се чинило, да су увек становали у овој гостионичкој соби. Лена плавојка унела је у њу чар поверљивости, кад је у повратку са њихове луде шетње бацала свој сунцобран на покривач од