Otadžbina

622

ПАЈИ БУЈ11

постеље и остављала на глоб оа поморанџиним цвећем свој помодни шешир. Он је и пре имао јараница, али је ова била прва, једина, коју је љубио с таквим поверељем. Тиха, ћутљива, сама љубав, тако мила. очију тако враголастих ! Он је лудовао за њом, за свежим мирисом, који се дизао са ње, за њеним детињастим речима, за тако мудрим и тако озбиљним устима, кад је била замишљена. И она је љубила њега из свег срца, и кад је два дана не би видео, она му је писала крупним невештим рукописом љупка писма, пуна осећаја и правописних погрешака. Још одавна је он намеравао овај излет. али није могао. Зашто? Јер је ретко било слободна времена, а и новаца није имао. Али се најзад кренуше по лепом времену и свежем ваздуху. Јели су артичока са бибером и сољу под цветним капуцинским хладником, пили су „режингле" које струже грло, спавали у белим но оштрим застирачима сељачким ; нарочито су јурили кроз џбуње, где је она брала и јела јагоде и купине, а он као какав Теокритов пастир, или као какав трговачки калФа, у недељу, урезивао перорезом своје и Маријино почетно слово у белу кору какве брезе. Али најслађи тренутак ових слатких часова — тренутака, чиЈа ће успомена изазвати још коју успомену на уснама старца, у четрдесетој, педесетој години, кад буде вукао свој инвалидски штап по песку РеШе-Ргоуепсе-а — био је око једанаест часова у вече, у очи одласка. Пошто је киша ггљуштала, задржали су се пред куинским камином; он је сушио своју велику ловачку обућу, а она ређала киту цвећа, коју је хтела да понесе собом у Париз. За тим су отишли у своју собу, где су се неко време смејали, слушајући доле у сали бат хромог крчмара, који је затворао капке на прозорима. Најзад се све ућута ; киша беше престала и они на један пут осе-