Otadžbina

ПАЈИ БУЈИ

625

За нервозног човека то је доста. Он предвиђа, да ће се при поласку морати с многима руковати; он се пре свршетка искраде, склони се иза неког величанственог споменика, који је подигнут у спомен некаквог чувеног помодног трговца и утече у пусту алеју гробља. Киша је престала; али ово чађаво небо, ово увело лишће у блату, ово црно, одрратно дрвеће на гробовима и овај нездрави, заразни ветар, што уздишућн дува, све је то страшно. Усамљеног сањалицу обузме на један пут нека неисказана туга. Он помишља, да није више млад, да је болан; да му је живот пун једа и зависан, и да му слава, на којој му његови «другови» толико завпде, није ништа, баш ништа. Вели у себи да ће, кад га у скоро закопају, бити све, што и за овог поквареног човека: исти кундаци треснуће по црквеним нлочама, иста равнодушност у колима, у којима људи говоре о својим обичним пословима, исти арлекин са белим оковратником, који говори будалаштине одушевљено као глумац, док га неки услужни пријатељ заклања кишобраном. И он је тако обрван тугом и жалошћу, да би радо сад умрво, да се то сврши, сврши одмах. Ох ! ала се ту, мора бити, лепо почива ! И у ветру, који шушти и плаче, савијајући врхове дрва.чини му се да чује — као одговор на његову ужасну жељу речи, које га подсећају на најлепше часове његовог живота, речи, које је чуо само од своје добре матере и своје најмилије јаранице : «Време је да се паји буји !» ДуШАН јЛ. 'Вокит>.