Otadžbina

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

629

сац путује по нашој унутрашњости. Нас би далеко одвело' да га и на том путу пратимо. Тај пут у осталом не би био ни баш са свим пријатан, јер тамо »разбој клепеће," »петлови кукуричу # и каква вам се још чудеса не збијају. Читава се кавга води између нагона. жеље, побуде, бриге, осећања и свести, и зло ће бити, ако се та кавга не прекрати. 0 тога најпосле »Целокуггао осећање и целокупна свест, два силна, намесника у влади личности, заседоше. И чим седоше један до другога и руковаше се, појави се међ њима и трећа сила, највиша сила саме личности потпуне. 1 ' Писац је и њу одмах познао. То је била воља. И тако писац даје своју деФИницију о вољи. Но то је иста дефиниција, коју је дао и Локе и ко ЈУ Ј е даље поред осталих до ситница развијао Кузен. Па ипак тешко да је ко други до сад видео вол^у у свој њеној наготи као г. К. Бар је нико није тако потанко описао, као наш писац. Ђ Ноге °У јој (вољи) лаке, вели писац. Нестрпљивост им издаје побуду. Груди су јој широке. Њихово надимање показује разбор. Глава је светла. Из ње сија разлог. А велике очи, чији покрет прате вите рг/ке, издају одлуку и дело. а Па ипак он сумња о сигурности и јачини воље. »Опази ову моју сумњу воља. И ошкрину малко своје пуне груди. Ја видех како све грађанство државине осећања и државине свести стреми к вољи као на какву скупштину, или панађур, или салон. Ту се договара и свађа, ту се братими и бори, ту развија и ту уништава своје облпке. — И видех, како из дубине вире: н^мера, предомишљање и извољевање. Видех како сева страст и махнитост! Видех како се играју шала и збиља. Видех како ое погледају дужност и нужда. Видех како се рогуше борба и насиље. Видех јој с једне стране самовољу а с друге невољу и полувољу. Видех како се над њпма надвила матора навика. И поврх свега тога, у сред срца воље угледах сјајно поље, раширило се под њеним окриљем, видим друштво људско, које се одржава вољењем и прерађа се њиме." Шта још наш писац није видео? И докле још песничка магата неће доспети, па ма како био пегаз тром и лаган, само кад је чврста воља ту. Није чудо што је писац дошао дотле да тврди, да »цела наука о друштву постаје развијање науке о вољи.« Пошто наш писац мисли да је на чисто са свима кутићима воље, он нас позива, да „мало ироцуњамо , не бисмо ли гдегод наишли и на трагове слободе.... Дај да завирнемо ми што пре у одлуку. Тамо су већ многи пронашли слободу и лепо се с њом упознали.... И изгледа овде, богме, нека слободија. Један се разлог испрси и подигне главу, и жари и пали. Прикупе се други, те га оборе, или се он и сам скљока с престола. По неки држи и по дуОТАЏВИНА КЊ, XXIV ^.в. 96. 41