Otadžbina

112

С А Н

кБудите састављени овде на земљи док се вечно не саставите на небу." То ме је веома изнеиадило! Та Раул се не жечи девојком ; он узима умиљату гроФицу Јованку Шармељеву, удовицу мог пријатеља Гастона Шармеља. Тој лепој госии било је суђено да усрећи моје иријатеље, прво Гастона па Раула. Овде, на земљи, ништа лакше. Нестало је Гастона, остао је Раул ; али горе на небу биће их за вечно састављање двојица: Гастон и Раул, први и други муж! Почео сам о томе озбиљно размишљати. Та реченица, којом је свештеник св. Клотилде завршио венчање, била је наравно уобичајена при сваком венчању. Мора бити да су пре пет година то исто обећали Гастону ; сигурно су му рекли: ако узаживи и умре као прави хришћанин — наћи ће своју Јованчицу у рају међу анђелима, арханђелима. тако рећи међу свима божјим угодницима. Међу тим чујем око себе неки жагор, гурање. Венчање се већ свршило. Оргуље засвираше Менделсонов марш. Пођем *с оном гомилом, која ме готово понесе к олтару. Честитају млади, честитају младожењи. Ја им не рекох ни речи. И добро сам учпнио, јер ми је била једна глупост на врх језика; чини ми се, не бих могао отрпети, да не рекнем Раулу: «Је си ли добро чуо и јеси ли добро разумео шта рече поп о вечном састављању? Биће вас двојица драги мој, за вечно састављање !» Изиђем из цркве. учиним две три походе; после одем кући, уседнем на коња и изјашем у поље. Ручам с пријатељима, одем у оперу, а непрестано ми се врзе по глави: «Како ли ће се то разрачунати Раул и Гаетон на ономе свету ?» Легнем и заспим, и сад почиње мој сан. Оно је прави сан, кад остане дуго у памети. Нађох се као у рају на железничкој станици. Навалило сила возова; неки одлазе празни и враћају се мање више пуни. ШеФ станице беше св. Тома. Почнем