Otadžbina

196

ЉУВАВНА ТРКА.

Колика је Пољска дуга На четири своје стране, Од Њемана па до Буга Нрје било такве пане. Па како ли бије стрела Из ручиде пане лепе, Кад Океана јаше смела Кроз подолске равне степе : Бујни ветри, што се носе Оа далеких, сурих страна Лепршају њене косе И скутове сараФана. Али .једног мајског дана Запроси је витез вредан. в Хоћу, рече нежна пана, Али имам услов један. «Пре, него-ли хтеднем млада, Оставити поља своја, Да тркамо испред града Стигнеш-ли ме? бићу твоја." Пан Љубецки диже очи И погледа коња врана, Па на коња хитро скочи, А на другог млада пана. И у једно исто доба, Са дворишта оба језде, И јурнуше, као звезде, На пољану .коња оба. Над седлом се мома наже, Руку диже и бич пуче; И Љубецки главу саже, А мамузом вранца туче. Пригнувши се као гуја, Коњ Океанин мрси грпву, И с Фрктањем, к'о олуја, У даљину лети сиву.

К.шче пана, као чајка, И све ближе мети стиже, А за њоме витез гмиже К'о чивутска таратајка. И он виде како лете Коњ и пана испред њега, И огањ га узе свега, Јер их спази близу мете. Па од чуда и срамоте, Заигра му срце живо, Што ни у сну није снив'о И његов се усклик оте: «К'о у љутом до сад 6 оју, Срећо моја ти ме прати! А да стигнем пану своју, Љубав ће ми крила дати." На огњене своје очи Сад натуче шапку с чела, Па се изви као стрела И са врана коња скочи! Три пута се преметао Пан Љубецки у висини, А четврти доле пао И наш'о се у прашини. Засмеја се млада дама, Па окрете коња врана, Удари га мамузама И прескочи младог пана. Ал' је пану снажна воља, А љубавне муке тешке, И Љубецки јурну пешке Као јелен преко поља! Зачуди се пана млада, И не може да се сети: Шта Љубецки чпни сада ? А Љубецки већ на мети.