Otadžbina

120

КРИВИЧНА ДЕЛА

Из ове деФиниције можемо извести , да се за појам крађе захтева : 1. Туђа иокретна. ствар, ноја је у туђем иритежању. Из овог излази, да се према својој ствари не може учинити крађа. Ово је гледиште усвојено као правило у науци о кривичном праву. Научари који своја гледишта оснивају на философским извођењима, придржавају се овога правила без икаквог изузетка. Међу тим други научари, којих се разлози оснивају на стварној истини, дозвољавају ио неки изузетак од овог општег правила. Ово је гледиште правилније од првога, и ми ослањајући се на њега можемо поставити нравила, по којима ће се законски израз «туђа ствар" довести у склад са основима правде : а) Ооаственик према својој ствари која се налази у његовој државини, не може учинити крађу. Н. пр. Петар сакрије свој сат да му га извршитељ не би узео у попис, па каже да му је украден. б) Ако се нечија ствар налази у туђој државини. али држалац нема никаквих законских права на ту ствар, онда узимање своје ствари противу сиизволења држаоца такође не може бити крађа. На пр. Петар узајмио Павлу сат без нарочитог уговора, но после Петру затреба сат, па мислећи да му га Павле неће хтети одмах вратити, узме га кришом из Павлове собе. в) Ако се сопственикова ствар налази у туђој државини, а.ш се државина оснива на уговору, по коме држалац ствар не сме отуђити, ни онда не постоји крађа. Н. пр. Петар по уговору дао своје волове Павлу на послугу, но још у течају уговора Петар бде у Павлову стају и отуда кришом узме своје волове. Ту већ постоји неко недозвољено дедо, али се оно не може квалиФиковати као крађа, већ као оштећење, које подлежи грађанском спору. г) Али ако привремени држаоц полаже тако законско право па туђу својину, да ју он може и отуђити, онда постоји крађа. Н. пр. Петар заложио код кредитног завода сат, па после неког времена дође у завод и украде свој сат. Ту постоји крађа и ако је сат Петрова својина. Кад се ово не би сматрало за крађу, онда би сви залогодавци могли без кривичне одговорности прокрасти своје залоге, а завод би само грађанским путем могао тражити накнаду штете. Тако се далеко са овнм појмом не сме ићи, јер би се због погрешних философских извођења повредила основа правичности. За правну науку мора увек правда да буде од решавајућег уплива. Оваке случајеве наш законодавац увршћује у преваре. Он у §. 255. т. 2. прописује: „као варалица казниће се : који по уговору повериоцу предану ручну залогу тајно од овога одузме."