Otadžbina

128

0 Ц В Е Ћ. У

Те акорде тражих и звучне и пуне, И зазвуча акорд и на душу паде. Где је акорд среће ког тражих по лири? Место њега опет, ко и увек што је, Дисонанс се бола са лире ми шири, Одјек срца мога, одјек душе моје. Погледа ме муза својим хладним гледом, Пресече ме њиме, и ја лиру пусти'; II ја впдех осмех на лицу јој бледом, II ја прекор читах са бледих јој усти. у. ј. рдАви-к (р. ј Ј ов.)

О ЦВЕЋУ ПРЕДАВАЊЕ ^ДОБРОСтЛАВА ЈА. ј^УЖИЋА Има ли кога ко не воли цвеће, кога не заноси пријатан мирис руже и каранФила. ко се не радује пролећној љубичици, и дивном мирису зумбула, — коме није пријатан мирис босиљка, тога чисто Србиновог цвећа, »Он је — вели Панчић — „нашем народу осим многих других, којп су лиета виђенијег, цвета и мириса лепшег, најмилији, чему ће зар бити узрок тај, што босиљак прати Србина кроз све озбиљније прилике у животу, од рођења, где се младенцу кита босиока у освећеној води до узглавља меће, до смрти, где му сестрина, или болеће које сроднице рука струк босиока на гроб посади « Ко не воли да види лецу георгину, камелију, љиљан, и остале? Цвеће воли сваки а нарочито женскиње, оно га сади, негује, њиме се кпти и ужива у њему. Ружом и босиљком кити недра своја, шебојем и каранфнлом краси главу своју, а рузмарином ? Он је тек љубимац девојачки, у перивоју њеном она га најрадије гледа, певајући му: »рузмармне, рузмарине у ширину расти, јер ћеш пасти рузмарине старог свата власти.« Па то лепо и дивно цвеће што нас дира лепотом својом и одушевљава мирпсом својим, оно је раздрагавалоЈ, човека још од онога тренутка кад је први пут почео да оссћа и мисли, кад је постао оно што Зоолози називљу ћото зарјепз, разуман паметан човек. И у том појимању лепога, у том вољ.ењу и неговању цвећа,