Otadžbina

14

ДАША ЂОНПЋ.

— Морам. Ја не знам шта је са мном : али од кад дођоше ови глумци а мени изгледа све друкче. Нешто ме привлачи да одем међ' њи', да и ја постанем глумац.... — Тн си луд ... — Можда и јесам, али шта ћу му. — Није то за тебе, за вас, оћу да кажем; остани "гу; не ћеш се кајати. — Не могу... — Хм — и Станић поче главом да врти ; да се, море, ниси заљубио? Даша поцрвени преко ушију. — Ја ? Боже сачувај! — Биће то, биће. Моје очи добро виде. — Није то, није. Ја волем глумачку уметност,... — Иди до врага с твојом (( уметношћу»! Ти си заљубљен. — Нисам. •— Е, на добро, ниси. Алн — немој лудовати. остани код мене. И опет ти кажем, не ћеш се кајати Неће те ни примити. Вал>да ниси већ пит'о ? — То нисам; питаћу. — И ти баш 'оћеш да идеш ? — Оћу. Станић устане, опсује неколико светаца и пође горедоле по соби. — А твој отац ? рече у ј едаред. Даша слеже раменима и не одговори ништа. Станић га погледи, зграби шешир и оде нагло из собе. Четврт сата доцније врати се опет и позове Дашу себи. — Неће те примити, питао сам господина управитеља, рече му. — Управнтеља? запита Даша зачуђено. — Да, њега. Сад Даша истрчи гологлав из собе и управо у дворану, где се држала проба. Ту приступи управитељу и