Otadžbina

У с к о ц и

33

Виших некаквих, државних обзира.... Јес' чуо пријане — живот ваш ми се допада ! Стсчри ускок. Е онда ниси ваљда Латин, Млечанин : Они су у ропству сасвим друкчији Плашљиви — нити рсморе, нити говоре: Ако их само ословиш, бледе, дркћу, занеме Ето ка' овај пријан — друг твој — шта ли је ? А тп си боме од наше багре, Мора да си био војник, водио бојеве! Франческо Е, врага јесам! Кам' да сам ! Вид'о сам друге бојеве И да сам видео оне праве, витешке, Бар би знао до сада, животу циљ А овако — р.идипт опе облаке! Лете, разлећу с', стижу, скупљају, П' опет се растурају, размичу, Знаш ли шта су, куда ће?..,' Тако је и живот мрава земљиног, Створења „највећег«, «цара природе« Ха, ха — човека, звера поносног — ! Све је то магла, сенка, пријане, Љубави неке маните, пијане : Нит' знаш циљ животу, Нит' знаш почетак, ни крај.... ! Стари ускок (са саучешћем) Ти за живот не мариш, Или си врло — несрећан.... ? Франческо Ђаво га знао ! Био сам бесан. Све што човек може желети: Г1ио еам, био се, љубио, Карт'о се, банчио, скитао, За новац ннкад нисам питао: Па ми се све то ето досади, Ваљ'да ми и живот тако огади? Стари ускок Не разумем твоје мудрости ! Облаци кад се скупљају — бит' ће киша Вели се; кад се разлазе — сунце синуће ! И увек после кише, сунце долази ! Тако и човечи живот пролазн Сада је сам јад, чемер, невоља, А после мало — срећа, радост и воља Шивет', с људ'ма се нссит', борити ; »хлџиша РН>. XXVII СБ. 1*5 3