Otadžbina

л

Н А

301

Многа стада, златна поља И срце што за те мре. „Злато, бисер, алем драги Красиће ти руке, врат ; Чуј ме, душо, ради тебе На крсташки идох рат. „Када сутра дан осване И кад сунца сине жар : Загрли ћу тебе дивну. Повешћу те пред олтар. „На гранчици ружи ево Остављам ти прстен свој.® Тако речо, узја коња, Неста га у ноћи тој. , Мој прстенче, хоћеш мили Место ружин бити мој ?« Рече Ана, па га узе И на прст га мету свој. Ноћ је тавна, нигде звезде Све је скрио црни мрак. Али сад из луга густог Оину неки бледи зрак. То са зубљом бака иде ; И притворан плач се чу : „Лепа кћери, тешко теби!« Тако бака жали њу. »С ове руже прстен узе И већ ружи лица твог Он жалосном смрћу прети. Савета се сећаш мог ? »Ајде за мном с< . И пођоше Обе кроза црни мрак, Кроз пустињу пут им каже Бледе зубље дрхтав зрак. И код једне ветрењаче Стаде бака, рече њој . „Дакле збиља за лепоту Дајеш мени порсд свој ? Е

„Дајеш ?» — „Дајем." И уз стубе Попеше се гор' у стан ; А прозори засијаше : Месечина кано дан. И шенице седам зрна Сад врачара доие њој. С руке прстен цури смаче : »Ово ти је деце број. „Седам пути родила би Ти без мојих чини, знај, На мукама, — и леиоти Твојој ту би био крај. <( И кроз ирстен зрно једно На округли баци кам. На један пут дуну вихар И млин поче млети сам. И задрхта невестица Сва од грозе на ужас: Кад детињу^ писку зачу, Изумирућ слаби глас. Сад тишина мртва наста И млин мирно стаде сам. Али бака сад и друго Зрно пробаци на кам. И камен се опет крете, И невеста на ужас Опет зачу плач детињи Изумирућ слаби глас. Затим баци тако редом До последњег све на кам, И свакад се вихар зачу, И камен се крете сам. Седам пути зачу врпсак, И задрхта Ана сва ; И тишина опет наста ; И пун месец мирно сја Поврати јој бака претен, Па злурадо збори њој :