Otadžbina

л

Н А

303

Док осети тајну језу, И док падне на диван. И кад тада шушне свила А њу прожна ужас сву. Са пустаре страшни јаук Чини јој се као да чу. И остаде тако лела II у цвету вазда свом. Ал' Ериха туга морп. Што порода не.ада с њом. Са крштења неког јашећ' Враћају се дому сад. Месец сија с ведра неба, А Ериха мори јад. У мислима јаше за њом Кроза луг и гледа сен Густог грања, како нема Мира ни за један трен. 11 ћутећи тако стиже На дубраву ону с њом, Куд је некад невестицом Он одвео дому свом. На Један пут виде сепку Њеног коња а без ње. И преплашен брзо гледа, Куд се дела и кад пре. Али она јаше ! — „Боже !" Викну он, ,)0 шта то би ! 0 проклета жено, за што Своје сенке немаш ти ?" Али Ана, дрхтећ, коња Пред месечев гони зрак Да пред гњевним мужем скрије Божје казни страшни знак. А код куће престрављена На колена припаде, -1ијућ сузе, иреклињући Страшан грех му признаде.

Он се згрози, кад је разбра, И са њених усти дах, Вазда сладак, сад му дође Кужан кано гробни прдх. Према сјају месечеву Гледа њу и њезин чар, Лепо лице, златне косе, Пуне груди, ока жар. «0, нежено !» викну згрожен „На што лажне чарп те. То је туђе, варалице, Покрађено благо све. в Пз ложнице бежи моје, Из песрећног дома мог Изван света изван људи. Проклео је тебе Бог. «И опроштај никад неће Теби дати Господ благ, Као што никад ружом неће Процветати онај праг". V Бона Ана лсжи сама Ал' не каже ником јад. Угасле су лепе очи, Сарањен је живот млад. Лаки ветар свуд разпоси Покајања њеног глас, Поток шушти : никад неће Опроштења доћи час. Али Ана и ие чека, Да је грешну жали свет ; За њу нема више наде, Да испашта живот клет. И са грозом беже људи Без милости сви од ње Рад кајања тек да живи Пруже леба кору, две.