Otadžbina

304

А

Н А

Седам љета данас прође, Од кад Ерих прогна њу, Од кад тужна, ОЈађена У пустињу дође ту. Седам љета од кад стење Под проклетством мужа свог. Опроштаја још не шаље Још никако гњеван Бог. Материнска брига слатка Не огруби лица њој, Ал' бледило смртно збриса Ружичасти перивој. Она диже очп тавне И пред собом смотри сад Старпа неког, лица мила. Смиловао се на њен јад. „Устај, Ана, с црне земље, Доста ти је трајао вај, Опроштења час је дошао, Твоме јаду дође крај. оАјде за мном сад у цркву" Тако рече пустињик. На западу сунце јарко Таман сакри сјајни лик. Паде ноћ и густу шуму Све тавнији грли мрак, А са неба тихо трепти Ситнмх звезда слаби зрак. II ћутећи иду даље А кроз тавну тиху ноћ ; Бледи сјај са косе седе Духовника њој је вођ. У најдубља недра шуме До црквице стиже с њом. II пред њима сад се створи Сав осветљен божји дом. И несрећној жени рече : »Ступи ту и мотрч свуд ;

И видиш ли кога : моли Да тн грех опрости худ." Бојажљиво и стрепећи Она ступи у свети дом, И са језом слуша како Одјекује бат за њом. Никог ту, — па ипак јасно Чу да неко зовну њу. Седам свећа пред олтаром Без свећњака горе ту. У ваздуху тако стоје, А на зиду види све Нејасне и тавне слике Где се дижу око ње. Певнице су поломљене Престо нема покрова, Нико службу ту не служи Из псалтира без слова. И седморо анђелчади Мину тихо поред ње И склопише руке мале И клекоше ту на тле. Дрхти Ана, па им приђе И познаде лица сва, »Нерођена сирочади ! Ваша мати ја сам, ја ! „Грозно, страшно, ја вас убих, Ваша срца, живот млад Да ми лица не видите. Ах, простите мени сад ! ' И та лица опраштајућ' На матер се смеше, гле. А пустињик дође ближе, Сави руку око ње. Ани оде бол са душе, Блажен мир јој покри лик. Мртва паде јер смрт беше Онај добри пустлњик. —