Otadžbina

'ГАМО — АМО ПО ИСТОКУ

307

и сваки је носио по једну дружиницу. Између њих журиле су се малене шиљасте барке индијске са ио два-три пасажера. и све су грабиле једном огромноме пароброду, који је стајао, као и наш, спреман за полазак. То је био брод Пенинсуларне компаније. која отправља поштанску службу између Индије и Европе. Он полази недељно једанпут и тога је дана цело британско друштво у Бомбају на ногама. Свако ту има да преда своју пошту : писма, пакетиће. сандучац — и то они, који су се закаснили на главној пошти, или који су чекали последњи час поласка. да пошљу још какав глас у своју постојбину. Многн испраћају своје сроднике, пријатеље и познанике, и кад се сви прикупе около брода, ту је таква врева од барака и вапорета, да морају полисмени да држе отворен пут броду. Ови пароброди плове с големом брзином до Суеца, ту предају своју пошту влаку што их дочека, и за дан пребаци у Александрију. Овде опет чека пароброд и како прими пошту, креће се без обзира на пасажере и трећега је дана у Бриндизи. Бомбајска пошта. стиже деветнаестог дана у Лондон, и тога је дана Лондон исто тако узрујан, као што је био Бомбаји ири поласку, јер та је пошта из свију крајева британске Индије. Поштанска служба енглеска достигла је своје савршенство. Здања поштанска одликују се својом лепотом и огромним размерама својим, од свију осталих државних грађевина, и колика је год навала у њима. поглавито у поштанске дане, служба се врши тако брзо и прецизно, да нико ту не мора да чека. Девиза британска (( 1тте 18 топеу и огледа се и у поштанском уређењу њиховом: нико ту не чека на „рецепис", јер рекомандована писма тако се ретко предају, да се чиновник свагда зачуди кад чује реч ((Ге^в^гесР'. За више година предавао сам писма на свима потнтанским етапама енглеским од Суеца до Хонконга; у многима беху рукописи, у некима беше и по који ((Чек^ (унутница на исплату) ; сва су била просто Франкирана, и нигда се ни једпо писмо изгубило није. Овај '.'0*