Otadžbina

ПРОЂЕ КАО САН

339

— Вн нам иоменусте храм..,. Јесте ли вољни да из■оаците грошићаре из њега ? Кад он то рече, не би еамо забуна, ларма и шум, него нешто безимено и неоиисано : једна експлозија узвика од којнх неки изражаваху огорчење а други дивљу радост — дерање, урлање, иретње, подигнуте песнице, стнснуга уста — дах беснила који ирође по скуиштини и испуни је у часу — и|!глед сличан авлији какве луднице, у којој би становннци развалили врата од својих ћелпја. Преплашени председник узалуд млаћаше својим немоћннм звонцетом. Раздражен увредама које му зујаху у ушима: „Издајник, Орлеанац, продана душа, пробисвет, улизица, Бара, грошићарскн Мирабо," Костала мало по мало губљаше власт над самим собом, коју беше дотле •сачувао. II бејаше баш прилика за академијскн и коректан тон којнм он шћаше да отпочне! Тако, дакле, окреће се ■свет иротпв њега ! Скуиштина се дигла против њега са више •нестрпљивости и беснила него и сами адраповци из Велвила на оном чувеном јавном збору, где га у мало не умлатише!... Е па лепо. нека буде! Али онда, нека ђаво носн прнстојност, заслађени иарламентарни језик, бљутав као зашећерена вода. а напред к разјапљене чељусти". Видеће, уме ли он још да зине. има ли зуба да уједе оне •који га уједају!... Сви некадањи нагони клубског н бал:конског беседника, за које се заклео да им неће више .даватп маха, буђаху се у њему, узвишено и благо надахнуће које је пронзвело отоичњу вештачку беседу, беше та оставнло ; он иа ново иостаде груби и неотесани Јужњак, тгрост. цретеран и букач, какав је бно у иочетку своје карнјере у Паризу. кавански говорник којега се неуздржљнв н небиран говор иреливао у изобиљу са зачеља каквог стола, на слушаоце — одушевљене присталице и пустолове. ЦеЛа прошлост, које се по што по то желео •отрести. осећајући колико му је она сметала у овом пе;њању на внсоки положај државног шеФа , за чим је у