Otadžbina

340

ПРОЂЕ КАО САП

потаји жудила његова амбицнја — цела прошлост беше на ново овладала њиме, стежућн га, шапћући му на уво пиљаричке грдње. Са промуклим гласом, пуним сокачког нагласка, са угурсуским иокретима н раскалашиим понашањем, он се врћаше, нуштајући да му лете иешеви од раскопчаног капута, он махаше рукама, бијаше се песннцом у грудп, или пак, заокруглив леђа и подпгав рамена, прегињаше се наиред да иоирска своје иротивнике таласом суровнх демагошких 1%шадаја које је сниао на њих.... То потраја два три минута, носле чега, исцриАеи, заднхан. са осушеним грлом које место речи издаваше од себе само неко штуцање, са одрешеним оковратником, са кошуљом мокром од зноја, црвен у лицу и уморан као какав хрвач са вашара, он наже н нспи онај остатак, грога у чашн, сиђе са трибине и остави нагло скупштинску дворану. Неколико његових иријатеља потрчаше за њим у ходник. Одмах га заокружише, рукујући се с њим и тврдећи, да никад није иоказао више снаге. нити се са више успеха одупрео заиесењачкој и реакционарској хајцп. Покушаваху да га врате натраг у дворану, под пзговором, да не треба да изгледа, као да бежи. Али он, сав уздрхтан. одговараше : Оставите ме, махните ме !... Хоћу да будем сам.... Хоћу да одем одавде !... II бранећи се од њихових загрљаја, он огрну свој капут п оде пз Бурбонске палате. Пошто изађе на капију, он се упути Конкордиском мосту, корачајући крупним кораком, не гледајућп нигде, гурајућп пролазнике као да је пнјан. Код моста окрете на десно и упути се Тиљеријама. Нашав. од пролаза испод кеја отвореиа врата, он се нопе степеницама које везују терасу на обали са пијацом с1е 1а Соисогс1е. Тераса беше пуста. Ова дугачка и усамљена шетннца примами га, јер му се хитало да што ире измакне гомили, иогледима прнјатељском илн злобном љубоиитству његових ближњих, коментарима људскнм: он осећаше неодољиву потребу за