Otadžbina

510

ЛИА КЛРЕЊННА

тога иун иротивуречности. Са снисхођењем старијега, он му је ио гдешто објашњавао. али се није радо с њиме нрепирао, јер га беше сувише лако победити. Коста Љовин ценио је у своме брату човека огромног ума и образовања, племенитог у најузвишенијем смислу те речн. и способног да ради на општем добру. Али у дубинп своје душе, што је старији бивао , и што је ближе свог брата проучавао, то је чешће помишљао да та особина радити иа онштем добру, коју он сам ни мало не осећаше у себи — да то управо и није никаква права особина, него да ће то на против биги недостатак нечега , недостатак животне снаге, онога, што се зове срце, онога полета, коти чини да се човек на раскрсннци многих путева живота, одлучи на једно, да жели да постане само то једно. Што је више сазнавао свога брата, то је све више опажао да Сергија Ивановића и многе друге раднике на општем добру, није на тај рад упутило њихово срце, него да су они хладно расудили да би лепо било бавнти се тим послом, и да се само за то њиме баве. У овој претпоставци својој, Љовин се још више утврдио, када се уверио да срцу његовога брата опште добро или бесмртност душе не стоји ни мало ближе, него каква партија шахаили оштроумни састав какве нове махине. Оснм тога Кости Љовину није било лако с братом на селу ни за то, што лети на селу има тако много посла, да Кости ни дугачак летњи дан није стизао да уради све што треба, а Сергије Ивановић је хтео само да се одмара. Међу тим и ако се он сад одмарао, то значи није писао своје књиге, он беше толнко свикао на умни рад, да је радо исказивао у лепом збијеном облику своје мисли, и волео је да има кога, коме би их казивао. А природни I! најближи слушалац био му је брат. И тако Костн беше тешко, у пркос њихових другарских одношаја, да остави брата сама. Сергпје Пвановић волео је тако да