Otadžbina

512

АНА КАРЕЊННА

волео је да пеца рибу, и готово се поносио тиме, што може да воле тако глупу забаву. Коста Љовин се понуди да повезе брата на кабриолету, јер му је ваљало ићи истим правцем на посао. Бете настало оно доба године, када је већ јасно каква је летина, када се већ помишља шта ће се сејати за до године, када се примиче косидба, када је раж већ класала, али јој се суро-зелено класје, које још није наједрило. повија по ветру. Било је оно време у сеоском раду, када се мало дахне. душом, пре него што настане жетва, када ће ваљати из дана у дан напрегнути све своје силе. Летина беше прекрасна, а време не може бити лепше. Светли топли летњи дани са росним кратким ноћима. Браћа су морала проћи кроз шуму. Сергије РГвановић није могао да се нахвали природних лепота. Коста Љовин није волео ни да говори ни да слуша о лепоти природе. Изгледаше му да те речи скидају лепоту с онога што гледа. С тога је он све одобравао што му је брат говорио, али је он размишљао са свим нешто друго, т. ј. о косидби. Кад су дошли на место, Сергије седе и стаде спремати удице, а Коста веза коња па онда изађе на друм. Ту срете једног сељака, који носи кошницу пуну чела. — Шта је Томићу ? Ухватио се туђ рој чела? — Жалосио ми хватање Константине Митрићу. Да може човек своје да сачува. Ево ми по други пут утекао. Срећом деца ухватише. —- А шта велиш, Томићу, да косимо или да још почекамо ? — Вала, у нас увек чекају до Петрова дне. Али ви свагда раније косите. Акоће, трава је добра. —■ А за време како велиш ? — Време је у Божијој руци. Љовин приђе брату.