Otadžbina

516

АНА КАРЕЊИНА

— То баш никако. Питај кога хоћеш — одлучно одговори Коста Љовин. — Радник, који је писмен, свагда је гори. Или не уме радпти ни најнростије ствари, или ако уме, краде док оком тренеш ! — У осталом — намршти се Сергијс Ивановић, који није волео упадања у реч. нарочито кад се скаче с једног предмета на други. па се не зна на што управо треба одговарати. —- У осталом, није реч о гоме. Допусти. Признајеш ли ти да је образовање корисно народу? — Признајем — рече Љовин не чекајући, и одмах иомисли да није рекао оно што мисли. Осетио је да ће му се после таквог признања ласно доказати да говори којешта, све саме бесмислице. Он није знао како ће му се то доказатн, алн је био сигуран да ће му се логично доказати. и сад је само чекао доказе. Доказивање исиаде много простије, него што је Љовнн очекивао. —- Ако то признајеш — рече Сергије Ивановић онда ти, као иоштен човек не можеш неволети такав посао и не можеш не раднти на њему ! — Али ја још не пртнајем да је тај посао добар — рече Косга Љовин и поцрвене сав. — Како то ? Па јеси ли мало час рекао.... — То јест. ја не иризнајем ни да је добар ни могућан. —- То ти не можеш знатн без икаквнх покушаја и напрезања. — Али хајде рецимо — каза Љовин. м ако он то никако не допушташе — рецимо да је тако; ја опет не видим за што греба ја да се о томе бринем? — Како то ? — Одиста, како смо већ зашли у тај разговор, објасни ти мени целу ствар са философског гледишта рече Љовин. — Не разумем шта би ту имала посла ФилозоФија — каза Сергије Ивановић, и као што се учини Љовину,