Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

517

каза тоном као да он не нризнаје своме брату право да размишља о филозофнји. И то наљути Љовина. — Ево за што —• срдито поче он. — Ја мислим да је лична срећа покретач сваке људске радње. Кад је тако. ја као племић. у среским установама не видим ничега што би било корисно моме благостању. Друмови од тога не постају бољи. а и не могу бити бољи. Моји коњи возе ме п по оваквим нутевима. Доктори ми не требају, нити икакве медицинске станице. Срески судија такође ми не треба, ја се никада њему нисам обратио, нити ће ми он икада требати. Школе ми ни толнко нису нужне, на против, као што си видео, ја од њих имам штету. Еле за мене се све среске установе своде на обвезу да на сваку десетину земље плаћам 18 копејака среског приреза, да идем у среску варош, да ноћевам са којекаквима и да слушам којекакве глупости и гадости, а ја од свега тога немам никаквог личног интереса ! — Допусти — прекиде га Сергије Ивановић — лични интерес није нас нагонио ни да радимо на ослобођењу се. 1,ак;х, па смо иггак радили! — А, не — упаде му у реч Коста Љовин, љутећи се све више. — Ослобођење сељака била је са свим друго нешто. Ту је било нашег личног интереса. Хтели смо да збацимо са себе јарам, који нас је гњавио, нас, добре људе. Али ово да ја будем одборник, да разбијам главу куда и како ће се провести цеви за водовод у варош, у којој ја нпкада не живим, да будем иоротник и да судим сељаку, који је украо некакву ситницу, и то да шест часова у месту морам слушати глупе беседе државног тужиоца и још глупље одбране адвоката бранилаца, да слушам како иредседник пита мога глупог Аљу (( господине оптужениче, признајете ли Факт извршене крађе?" и како мој блесасти Аља одговара : (С Ај V' — то није мој интерес. Коста Љовин беше се занео. стаде изигравати председнпка судског и свог шашавог Аљу; њему се чинило да то све говори «на ствар".