Otadžbina

66

АНА КАРЕЊИИА

ни за што, да је тако самостална и мирна ? Ах, како бих се ја радо научила томе !" Књегиња замоли Варењку да још што год пева, и она испева другу пијесу тако исто мирно, јасно и лепо. За том песмом беше у свесци нота некаква талијанска песма. Ката одсвира њен приступ и погледа у Варењку. — Да прескочимо ту песму — рече Варењка и порумени. Ката чисто преплашено погледа Варењку. — Добро, друго нешто — рече за тим брзо, и стаде превртати листове. Ката беше појмила да је за ту талијаноку песму нешто непријатно везано. — Не, не — рече Варењка и метну руку на ноте — да певамо баш то. И она отпева и ту песму, тако псто хладно и лепо, као и раније. Када је свршила, опет је сви похвалише п пођоше да пијучај, Ката с Варењком одоше у баштицу, која беше крај њихове куће. — Је л' истина да је с оном талијанском песмом свезана некаква успомена? — упита Ката, па онда брзо додаде: ја не тражим да ми причате, само реците: јесте или није ? — Што? Ја ћу вам испричатп — рече Варењка. -- Јесте, ту има за ме једна велика успомена, која ми је била врло тешка. Ја сам некада волела једног човека, па сам му певала ту песму. Ката је ћутећки са разрогаченим очима гледала Варењку. — Ја сам њега волела, а он мене. Али његова мајка није хтела да он узме мене, и он се оженно другом. Он сада живи близу нас и ја га по кадшто виђам. А ви сте сигурно мислили да ја нисам имала никакав роман ? — рече Варењка , и на њеном лепом лицу сену она ватра, која је, по мпшљењу Катином. морала негда тра.јно обасјавати це/.о њено биће. — Од куда би то мислила? Да сам мушкарац, ја не бп могла никога више после вас волети. Само једно не разумем: како је он могао, да би угодио матери, заборавпти и унесрећити вас? То мора бити да је човек без срца ! — На против, он је врло добар човек , и ја нисам ни мало несрећна. Еле, вечерас нећемо више певати ? — упита Варењка за тим, упутивши се кући. — Ах, како сте ви лепи! — кликну Ката, па је заустави и пољуби. — Ах кад би само оволпшно и ја личила на вас! — А што би ви личили на ма кога? Ви сте лепа таква каква сте — рече Варењка смегаећи се својим скромним уморним осмејком.