Otadžbina

ТРАЖИ МЕСТО

77

међу странцима , изгубљени у свету , који је према шима у многоме већи, хладнији и нехатнији, но што су то игда снивали. У истини, ја мислии, да се оно, што ми на нашим сународницима називамо безобразним наметањем. нарочито може приписати њиховој усамљености и чежњи за домом. Сећам се да сам једном у пушачком вагону канзаске жељезнице срео једнога таквога нануштенога, који ми, пошто је наваљивао на мене са тисућу ништавих питаља, на крају измами признање, да нешто мало познајем неког човека. који је негда становао у његовом родном месту у Илинојзу. Целога пута врзо се наш разговор највише око тога земљака његова. кога је, као што најзад изађе, мој илизојски прпјатељ тако мало познавао као и ја. Али је он сад у мени нашао везу између себе и своје удаљене постојбпне и био је срећан Док сам на ово мислио, посматрао сам мога суседа поизближе. Беше то слабуњав, млад човек око тридесет година, са кудељном косом и обрвама. и тако белим трепавицама, да се једва могаху видети, Одевен беше у црно и по застарелој моди и мени дође чудновата мисао. да ће то бити његова венчана олећа, што се је касније и посведочнло. Његов начин имађаше одлучност и дрску поузданост сеоског учитеља, који је вичан да гледа пред собом најслабије интелигенцнје. Из његове биограФије, што ми је одмах испричао, виђаше се, да се ни у томе нисам преварио Он бејаше рођен и васпитан у једној занадној области, и као учитељ у Римесу и нисар код друмског надзорништва, узео је своју негдању ученицу, ћерку једнога доста имућног свештеника- Као вешт декламатор беше се разгласио и постао одличан члан' дебатнога клуба у Римесу. Разна питања, која негда ту беху покретана као : (( Слаже ли се наука о бесмртности са ратарскии занимањем?» и: «Јесу ли обртне игре неморалне? и — дадоше му прилике да се истакне у својој