Otadžbina

тражи место 7^ дознадох, да је моме познанику, што тражи место, име «Анварт Допс. 1 ' За тим се Гашвајлер окрете к мени: «Наш млади пријатељ је овде у очекивању Он чека на државну службу, дакле тако рећи државни очекивач. »Младост је" настави поштовани Гашвајлер, као да говори неком уображевом скупу «време очекивања —- спреме — Ха ха!" Кад му је за тим на очински начин, којп бејаше лаж, као и све остало на њему, метнуо руку на раме —- ја не знађах на кога ћу виш^ да се љутим, на њега или на његову жртву, која је, примајући све то са видљивим задовољством, чак с поносом, сад страшљиво промуцала питање: «Је ли — већ — што нађено?» „Па, не; не бих могао рећи, да је већ — хоће рећи да је што већ иостигнуто: али то смем рећи: ствари стоје изврсно за нашу каријеру — хаха! Међутим ваља чекати, мој млади пријатељу — ваља чекати. Како вели онај латински филозоф : <с Спеши полако — хаха!" Сад се окрете к мени и рече поверљиво : Ала је нестрпљива ова младост, а ? Овај час, рече опет Допсу, сретох мога старог пријатеља из школе и земљака Глашера, шеФа одељења за ширење излишног знања, и — сад спусти глас до тајанственог, тихог шапута — «сутра ћу се опет наћи с њиме.» У овом тренутку отрже ме узвик „заузмите места" са жељезничког омнибуса, из дружине овог даровитог законодавца и његовог заштићеник?. Али сам још у почетку опазио како силовити дух Гашвајлеров моћно утиче на пријемљивога г. Допса. Читаве недеље нисам га више видео. На дан мога повратка видех обојицу где говоре у предсобљу, али им се овај састанак разликоваше о пређашњега тиме, што се је даровити г. Гашвајлер журио, да се опрости свога пријатеља. Чух га где говори о «одбору и и < ( су-