Otadžbina

г 84

ТРАЖИ МЕСТО

чекпвалн моје предавање, беше задржала влак што ме носаше, и мени не остаде друго до да покушам стићи тамо на саоницама. Али пут беше дуг а снег дубок, и пошто смо с големим напором прешли четири миље, стигосмо у једно малено село , где ми кочијаш иајави, да су му коњи сустали и да морамо ту остати. Ни претња, ни обећана награда не помогоше — морао сам се покоритм невољи. «Како се зове ово место ? ((Римес" ((Римес ? Римес ? —Где сам врага чуо то име ? Док сам о томе размишљао , стигосмо пред гостионицу. Ова беше суморна и ни налик на удобно место, па још није било ни девет часова а предамном дуга зимска ноћ. Иза једног узалудног покушаја, да добијем воз од гостпоничара, морадох се уза једну усијану пећ одати својој судбини и својој цигари. Иза неколико минута примаче ми се један ноћни посетилац пивнице, и назвав ме мојим именом, сажаљеваше на суров али усрдан начин моју недаћу, светујући ме, да останем ноћас у Римесу. к Стан у хотелу .није најбољи. Али овде седи један старац — негдашњи свештеник — који сматра за част да ггрими такве људе као што сте ви и да им гратис даде конак. Старац је негда био богат, али сад није више; продао је своју велику кућу на раскршћу и сад седи са својом ћерком у једном малом кућерку овде близу. Али ћете му ипак указати љубав, ако пређете тамо п останете код њега, јер кад би начуо да сам вас пустио из Римеса, а нисам вас препоручио њему, тада би имао с њиме невоље. Чекајте, ја ћу поћи с вама. Па могу бар посетити тога старога господива, и ја иђах с мојим пратиоцем по снегу, који још падаше, док не стигосмо до једне мале сеоске кућице. Кад је лупнуо, отворише се врата и са тачном али мени нешто неудобном представом : (( Ево старче довео сам.вам опет једног