Otadžbina

ТРАЖИ МЕСТО

85

V снегу заирећаног предавача и остави ме да чекам на прагу, док није мој домаћин, весео старац од седамдесет година , с белом као овца главом, прпшао л мени да ме поздрави. Шегова искрена и проста учтивост разагна моју збуњеност , у коју ме беше бацила нрепоручна бесе да мога вођа , и ја добре вол>е уђох с њиме у чист\ просто намештену собу. Кад сам ушао, устаде са С оФе лепа и ако већ увела млада жена и он ми је представи као своју кћер. „Фани и ја седимо овде сами самцати, и кад би знали како то нама прија гледати кога из великог света тамо, ви се не би извињавали за вашу, како велите, наметљивост." Док је он говорио, покушавао сам јотп једном узалуд, Д а се сетим, где, кад иукојој прилици сам видео . ово село, ову кућу и овога старца са његовом ћерком. Беше ли то у сну, или у којој бледој слици, што човечију душу гдешто потсећају на минуле егзистенције? Још једном погледах обоје. И ја могах из бора, што их је бол урезао око негда лепих уста мла^е жене; из бразда на челу старчевом, из куцања старчевога часовника на полици, из тихог шушкања снега на окна од прозора, да прочитам речи : „Стрпење, стрпење! Надајте се и издурајте !» Старац напуни лулу, пружи ми је и рече: И ако сам ретко што пијем , ииак бејах свакад вичан држати по који наиитак у кући за госте; али вечерас ми и тога нестаде." Потрудих се да му понудим своју пљоску, и он је иза кратког устезања прими. Под њезиним благим упливом склизнуше неких десетак година са његових плећа, и он сеђаше исправљеи и говорљив у својој наслоњачи. «Па како стоје ствари у народној престоници ?" Отпоче он. Ако има чзга што ја апсолутно не знам, беше баш то. Али је чича очевидно желео мало политичка дивана,