Otadžbina

2

ИСТОРИЈСКЕ ЦРТЕ

можда неке и да распознамо, али многима од којих ни имена погодити не знамо. У Риму иије то кубе светога Петра, нитије то џиновски колисеум што ми погледе привлачи. него је то гроб несрећне Катарине, последње краљице босанске. У полутамним катакомбама нису то сенке првих мученика хришћанских што ми пред очи излазе, него су то сенке Срба и Српкиња. што далеко од отаџбине живеше, мислише и радише за ослобођење њено. и који легоше у гроб у туђој земљи, покривиш се неоствареннм надеждама као одром мртвачким. Кад погледам по велелепним коридорима ватиканским, није то ни РаФаило, ни Михаило Анџело, још мање златне хелебарде сјајних чувара столице св. Петра, што ми погледе освајају, него ми се чини да и данас видим сенке духовне и светске господе српске. која некада тумараше без одмора по овим ходннцима и обијаше мраморне прагове Ватикана, тражећи помоћ изгубљеној слободи народа свога. И по дворовима краљева арагонских у дивном Напуљу имају такве сенке. И у Анкони их има, и у Бару их има, и на целом морском брегу од Пуље има их. Управо нема двора у Европи где се видовит Србин неће сусрести с њима, јер од Париза па до Москве, и од Пољске па до Сицилије, нема двора на коме се срггски и грчкн емигранти у другој ноловинн петнаестога, па више или мање и кроз цео шеснаести век, не јављају Историја српске емиграције чиниће једнога дана најпатетичнији део историје српскога народа. Толико се може рећи већ данас , кад тек на прве трагове о њој наилазимо, и кад од њених јунака и њених мученика тек само неразговетне сенке видимо. 2. После Цариграда Србија, после Србије Восна, после Босне Зета и Арбанија, да Мореју и не помињем, све је то у кратком року од својих петнаест година (1453 —1468) попадало. Освајање свих тих полу-самосталних држава и нретварање њихово у просте и непосредне санџаке турске ишло је брзином бујице. Ко је могао тај је спасавао