Otadžbina

592

КЊИЖЕВНИ ПРЕГ.1ЕД

га. без обзира на закон о штампи, или осудити, да никад ништа не сме штампати, или га предати на негу г. д-ру Васићу. Ми хоћемо да живимо, и то као самосталан народ. Србије и Српства мора бити. А ми се надамо да ћемо све то, ако Бог да, постићи паметно употребљеном и распоређеном сопственом силом, без обзира на то, да ли ће нас. Русија или Аустрија (или још и обе у исто време) подржавати. За потомке Душана, Карађорђа и Милоша било би недостојно и стидно, да очекују, да дође ко други да их ослобађа и уједињује, па ма то била и Русија. да и не спомињемо то, како би тако уједињење било од мале користи српском народу. III Ко чита наше новине од десетак година на овамо, тај зна и за име г. Манојла Ђорђевића — Призренца. Већ по месту свога рођења, то вам је патриота . али патриота, који има само пред собом циљ, а који није потпуно на чисто са средствима, којима се до тог циља долази. Мати првога је чисто и ничим непомућено српско срце; друго би се могло објаснити то.ком васпитања и недовољне увиђавности у погледу људи и прилика. Да и ову књигу пише, повод су код њега „дужност према народу и отаџбини, тим највећим светињама за сваког искреног Србина," полазна тачка, пред којом се скида капа. За писање сакупљених чланака у овој књижици, (који су најпре изашли у «Малим Новинама"), писцу је био ближи повод у извештајима, које су дневни листови доносили из дана у дан о гоњењу и уништавању наше браће у Старој Србији. Он сам у предговору признаје, да његова књижица није имала да буде научна расправа, већ пре «на брзу руку нисани новинарски чланци, у којима су обележене главне контуре предмета и бачене неке мисли и погледи на суштину ствари, које се,. истина, битно разликују од градиционалних погледа. али