Otadžbina

606

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

би с њихове стране била гарантирана узајамност, у толико теже, што њихове тражбе врло често могу опасно да личе на каприс, на неразмишљен, тренутан, излишан, ситничарски прохтев. Али изгледа да посесија створа, која их љуби, не би иначе за њих била слатка ни разумљива. Гордин Вукосав полази да избави неког из своје чете запалог у турско ропство. Она је уверена да је он воли, он јој о том дао уверења на свој хајдучки начин. На тај се начин она, у осталом, навикла, друкчији јој није познат, јер такав јој је био отац, а такав ће јој, по свој прилици, бити и син, кога ће она сама васпитати, ако га узимадне. Ипак, пред његов полазак, она му се обеси о врат свом дивљом нежношћу и мушкобанском умиљатошћу: поведи и мене. Горде увиђа да је то толико као кад дете тражи да му се скине с неба месец, да то не иде, да њој није место уз мужа по врлетима горским, да је он и без тога више с њом него с четом, најзад у дну душе, она га више воли кад је одбија, него да се покорио, овако јој импонира, онако би био слаб. Жена не трпи ни једне мане на човеку кога воли и тражи за њ све могућне добре стране на свету. А то чини због себе саме, јер то је патент њеног доброг укуса, сатисФакција њене сујете. Можда, чак, ово себично осећање није страно ни у односима матере према детету своме. Вукосав је на ово одговорио лупивши је ногом. Али то је била нога њеног господара и Горде се не буни отворено против тога. Жаока је једна, истина, остала у срцу. Само на то би она заборавила , тим пре што та нога сигурно није ни прва ни носледња. Тојеједан знак примитивних страсти. Ево други одмах. Тај Фатални удар заболео је једног берберина као да га је сам добио. Он воли Горде. — Ја виђу, теби је више стало до мене него мени самој, каже му она.