Otadžbina

ПАНЧИЋЕВА СТАТУА

«37

и тако невешто воде рачуна о сличности, да ми тако имамо слику једног нашег песника. која, дао Бог. није ни физички ни морално ногођена, па се ипак нико не сећа да јој то замери ? Нама су говорили људи који су Бранка Радичевића лично познавали, да слика коју данас видиге на свима издањима Бранковим, на свима ирописима, да та примљена, популарна и распрострта слика његова једва ако личи на њега. А што се тиче моралне сличности. тражите главу нашу, ми ћемо вам је радо дати али не тражите да верујемо да она банална. улизана Физиономија песника из провинције, оне празне, правилне црте каквог орфеонског Аполона, и оно мало углађена ибришима на место косе, припадају човеку који је написао ону ванредну елегију Кад млидијах умрети. Па ипак пада ли то коме на ггамет ? вређа ли то кога ? Цео је свет примио данас слику Бранкову такву какву је имамо. Па кад је данас тако, кад има још пуно људи који су Бранка запамтили, шта ће бити за педесет година ? за сто ? Не, доиста, ма како ствар да узмете, узимати сличност као једину основу својој оцени, то је метода која нам све мање изгледа на свом месту. А кад се још сетите да сваки дан можете чути како неко каже другоме: «Гледајте како овај човек личи на Н. Н.!» и редовно добија као одговор: „Откуд.... ни најмање...; и кад се сетите да измећу двадесет слика Шилерових, Гетеових итд. које сте до сад видели, ни једна није била равна другој; — да, даље, две ФотограФије једног истог човека, снимљене у једно исто време, могу бити са свим различне, онда вам све јасније постаје да је ствари тешко оцењивати; да је г. Јовановићевој статуи, онако лепој и сличној учињена велика неправда, и да, на послетку, људи по који нут, без рђаве намере, очевидно, отворе уста пре но што саставе реченицу, и кажу мишљење пре него што га смисле, држећи, може бити, да су своју критичарску дужност испунили, кад су много замерака ОТАЏВИНА КЊ. XXIX св. 116 41