Otadžbina

592

ПРОВК КАО САН

фроа . и он корачаше у своме скупштинарском оделу, снгурним кроком, уздигнутим чедом, мирним лицем, и не скидајући своје непробојие граорасте очи са ове велике кутије ~од лаковане растовине, која се њихаше нред њим под тешким корацима носачкпм. Једна велика група посланика, којој он мзгледаше да је шеФ, пђаше за њим ; у њиховом броју налазило се више њих чије поштење ночињаше бивати исто онако сумњиво као и његово. Фаржас окрете главу од њих и погледа низ улицуМира. Црвени зидови крчме код «Великога дана" светљаху се под зимњим сунчевим зрацима. На једном прозору , окружен л.удима којн пушаху и смејаху се, Марије Видалеи укочен, са шеширом на глави, лицем зеленнјим, иакоснијим и суровијим него икад, стајаше и гледаше како носе мртваца.... А сад. на естради обмотаној црнином, званични беседници се ређаху један за другим . уздижући до неба спомен покојников. Беху поделили међу собом његов живот; сваки од њих је узео један комад , и на изабраној теми везе хвале на дугачко и широко. Овај ирича о Костали као трибуну; онај о Костали диктатору провинције за време рага ; други о војни протпв 16-ог маја; трећи одаје почаст његовом републиканству , четврти његовој речитости, пети његовом адвокатском таленту.... Докле они на нос попадаше извршујућп на његовој слави узалудан посао аутопсије који су лекари већ извршили на његовом јадном телу, једна жена стропоштана у засенку нлаче и помиш ^а: «зар се неће нико наћи да рече што и о његовоме срцу?.... Гомила се разилази.... Судије и Факултетски проФесори у тогама. ђенерали, посланици, сенагори, министри, изасланици са заставама, одлазе, ишчезавају. Мртвачка варош заузета већ два сата живим .Будима, иочиње добијати свој изглед усам.вености, тишине, и меланхолије. Скидоше сандук са катаФалка и однеше га у привремену гробницу докле га опет не понесу на последње пуговање : јер ће тамо. у Прованси , на обалама плавога мора Ко-